Kultura samosažaljenja

Naša današnja tema je - u Srbiji dominantna - kultura samosažaljenja i posledičnog zapomaganja. Pre nego što pređemo na stvar nije zgoreg da razmotrimo šta je to u stvari samosažaljenje. To je, da kažemo, filozofsko pitanje, postoje razne definicije, mene što se tiče najbolje volim onu koja kaže da je samosažaljenje mešavina preteranog optimizma, tupoumnosti, lenjosti i previsokog mišljenja o sebi. Hoću da kažem: samosažaljivač u dubini duše čvrsto veruje da njemu, kao takvom, ne bi smelo da se dogodi ništa loše a budući da se loše stvari, po prirodi stvari, događaju svima – a naročito samosažaljivcima – tu dolazi do teških pičvajza.

Kada ih zadesi neki belaj, samosažaljivci i samosažaljevačka društva – umesto da podignu dupeta i da pokušaju da se iz belaja izvade – počinju da do u beskraj kukaju nad nepravdama ovoga sveta. S vremenom to pređe u naviku – uđe, što bi reko Foma, u genetski kod – tako da na kraju život bez samosažaljenja i kukumavčenja postaje nemoguć. Ako u takozvanoj sadašnjosti nekim slučajem i ne bude povoda za samosažaljenje, tu je prošlost, tu su otužni feljtoni u novinčinama serbskim koji nas podsećaju na velike trenutke srpskih stradanja.

Uzmimo primer “zločinačkog NATO bombardovanja”. Od njega je prošlo – u martu će biti sedamnaest godina – i umesto da s protokom vremena, kao što bi bilo normalno, rane zaceljuju, u Srbiji je “zločinačko bombardovanje” iz godine u godinu sve snažnije, sve zločinačkije i sve “nam” teže pada, a naročito teško pada onima koji su njime najmanje bili – da se izrazimo bombarderskim rečnikom – pogođeni, Smajlovićki na primer, koja strogo vodi evidenciju da li slučajno neko, Panović na primer, nedovoljno žali “naše” žrtve i nedovoljno mrzi “agresora”.

Kako stvari stoje – i kako ludilo samosažaljenja uzrasta – ne bi me začudilo da jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti – početak zločinačkog bombardovanja bude proglašen za državni praznik. Ne kažem, daleko bilo, da bombardovanje – i slične pičvajze, a tušta ih je i tma – treba izbrisati iz sećanja, ali sigurno je da njima nipošto ne treba pretrpavati ni lično ni kolektivno pamćenje. (Evo, uzgred, još jednog primera džaba krečenja. Još nisu zaceljene rane nanete “nam” u kosovskom boju, a ja pričam o boju od pre deceniju i kusur.) Bližim se prekardašivanju, pa da skratim. Ima li leka samosažaljenju? Sad, kako se uzme. I ima i nema. Najbolji lek je na dohvat ruke, to je empatija, što će reći saučestvovanje u stradanjima drugih, ali da bi lek delovao, najpre je potrebno osloboditi se bazičnog egoizma, što će reći svih pretenzija na ono što nije “naše”. A tek je to džaba krečenje. Mislite o tome.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: