Mali i Veliki

Pomenuh pre neki dan u Famoznom gradonačelnika Sinišu Malog pa mi iznebuha - a da pojma nemam zašto - na um pade Petar Veliki. Potom mi na um počeše da padaju raznorazne misli od kojih izdvajam ovu: Šipak bi Rusija bila onolika kolika je i onako snažna da nije bilo baćuške Petra Aleksejevića. Misao je, zapravo, htela da kaže da bez velikih ljudi nema ni velikih država, ni velikih kultura, a još manje vlažnog sna srpskih političkih elita - velikih i moćnih vojski.

Na onu bajatu devetnaestovekovnu priču o tome da veliki narodi "rađaju velike ljude" ne treba davati ni pet sitnih para, jer ima povelikih naroda - da ih ne imentujem, nije politički korektno - koji nisu "porodili" nijednog značajnijeg velikana, dočim ima omanjih naroda koji su imali "sluha" za velke ljude, pa se, što kaže manguparija, šlepaju uz njih.

Nije, međutim, ni Petru Aleksejeviču, dok je bio u fazi ekspres lonca, bilo lako da postane Veliki. Naprotiv, dobro se namučio - najpre da preživi raznorazne radove o glavi - a potom da slomi otpor jedne moćne, nazovimo je "patriotske" elite (koja umnogome podseća na našu, Serbsku), koja je - kao i ova naša - povazdan srbovala - pardon, rusovala - pljuvala na zapad i sanjarila o osvajanju najpre Aja Sofije, a potom i ostatka sveta. Tek kada je Petar postao Veliki, što će reći kad je mrsomude stavio pod kontrolu - i Rusija je počela da biva velikom. Do tada je plaćala danak mongolskom Hanu.

Osnovni problem nas Srba je u tome što strasno želimo da budemo veliki - i to u svemu - ali ne trpimo velike ljude, bar ne dok ne naprave velika dela u belom svetu i dok ne umru. Posle sledi dizanje spomenika, stvaranje kultova, laprdanje, hvalisanje - naš čovek, Srbin kapacitet, da ne bi Tesle svet bi sedeo u mraku - i pročaja.

I onda se - nakon decenija i decenija - takozvana liberalna Srbija (svih vremena) ibreti a da otkuda to da nam na grbaču stalno zasedaju mali (ne mislim na Sinišu) i sve manji ljudi. Imam odgovor i na to pitanje. To je zato što na podobije drevnih boljara kojima je Petar Veliki počupao brade ni liberalna Srbija (svih vremena) naprosto ne dopušta pojavu neke, ako ne baš velike, a ono bar jake ličnosti. Kao i narodnjačka, i liberalna Srbija razmišlja ovako: "A šta je on bolji od mene, a što ne ja?" S tim da je narodnjačka Srbija - istovremeno i lukava i prostodušna - mnogo disciplinovanija. Odabere sebi nekog "velikog čoveka", stane da mu kliče, da ga obožava, podržava i sluša. I - šta? "Veliki čovek" poveruje da je vaistinu veliki, voda mu uđe u uši, pa poželi da postane još veći. E onda se i narodnjačkoj Srbiji učini da je "veliki čovek" postao isuviše veliki, pa brže bolje potraži novog "velikog čoveka". Jel' mi svaka bila ka vladičina?



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: