Minina galanterija

Sve što je lepo ima kraj, pa tako dođe kraj i praznovanju srpske državnosti koje se - skupa sa vikendom - proteglo na cela četiri dana. Videh u Danasovom prazničnom broju da je rubrika Pitanje/odgovor sprovela anketu na temu da li Sretenje dostiže popularnost 29. novembra. I - šta su rekli anketirani? Bilo je tu različitih odgovora. Neki su Sretenje kovali u zvezde, neki su ga, opet, sobaljivali u blato. A šta ja kažem? Ne znam šta da vam kažem, ali ću ipak nešto reći - svečarska atmosfera državnih praznika proporcionalna je ozbiljnosti države koja ih, kako to novindžije kažu, "obeležava". Pametnom dosta.

A kako sam ja proveo praznike? Svečano ali radno, kako drugačije. Za one koji ne rmbače u javnom i privatnom sektoru - a ja imam sreću da spadam u tu grupu - i koji nisu u obavezi da svakog jutra guzeljaju na posao, praznici i nisu neka naročita radost, ponekad se čak i otegnu, kao što je to bio slučaj sa ovogodišnjim Danom državnosti, pa sam otezanju pokušao da doskočim tako što sam dva dana zaredom išao u bioskop.

Jedan od filmova koje sam gledao - iako sasvim solidan - ne zaslužuje osvrt, drugi ga i te kako zaslužuje. Reč je o Tarantinovom filmu Hateful eight, kod nas - ne baš netačno koliko se na prvi pogled čini - prevedenom kao "Podlih osam".

Potegnem, dakle, u bioskop, iz predostrožnosti, da opet ne bih ostao bez poklopca, auto parkiram čelom uza zid, kupim kokice (gledanje filmova bez kokica je kao mačka bez brkova) i - čisto da bih nasekirao velikog zagovornika srpskih voda, Đorđa Vukadinovića - flašicu hrvatske vode Jana. I na kraju se zavalim u sedište. Imao sam i rašta. Tarantino je Tarantino, režiser koji je od velikog Džona Hjustona naučio vrlo bitnu stvar - da se poruke šalju poštom, a ne filmskom trakom.

Sledstveno, ni u Mrskih osam, kao ni u ostalim Tarantinovim filmovima, nema mudrijaških proseravanja, a kada ih i bude - povremena proseravanja su naprosto neizbežna - onda Tarantino filmskim jezikom otvoreno kaže da se proserava, pa se brže-bolje vrati na stvar. A stvar je u suštini jednostavna i zbog jednostavnosti verovatno i jeftina. Sve se uglavnom događa u ćumezu usred nigdine, koji se - viđi vraga - zove Minina galanterija, u kojoj je grupa razbojnika postavila sačekušu lovcu na glave (sjajni Kurt Rasel) koji, pak, ima princip da lovinu ne ubija, iako na to ima pravo (poternice lepo kažu - dead or alive), nego ih - kao da je, božemeporsti, član legalističkog DSS-a - sprovodi na vešala. Tu su, naravno, i drugi Tarantinovi favoriti (Semjuel J. Džekosn i Tim Rot), tu su, još naravnije, potoci krvi i gejziri prosutih mozgova; ima ti još trista čuda koja - da vam ne bih kvario uživanje u filmu - neću pominjati. Prekardaših sa karakterima, pa da skratim. Pažljivo pogledajte Mrskih osam, stavite ruku na srcu, pa kažite - ne čini li vam se da je na ovom svetu sve isto kao u Mininoj galanteriji.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: