Najtalentovaniji pisac srpske književnosti


“Anđeo atentata” je zaista odličan roman, Basara at his best, duhovit, opor, jezgrovit, silovit. Lišen političkih invektiva koje su delimično kvarile utisak prethodnih, ovaj roman će na duže staze biti čitan, razumevan i voljen – čisto uživanje u tekstu kao takvom

U ovdašnjoj književnosti ne postoji talentovaniji pisac od Svetislava Basare. To je činjenica od koje ne zavisi kvalitet njegovih knjiga, koji čak apsolutno sa tim nema veze. Radi se o nečem sasvim urođenom, prirodnom, poput zemljotresa ili poplave, o erupciji teksta koji najčešće ostaje sirov i neukroćen, kao da je svedočanstvo sopstvenog nastanka. Voleli to ili ne, divili mu se ili ga prezirali, ne možete a da ne ostanete zapanjeni pred tim cunamijem koji vas nosi i kovitla da bi vas naposletku ostavio negde gde se baš i niste nadali da ćete se zateći.

Poslednji roman ovog autora Anđeo atentata ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu i da je dobio, niko ne bi mogao da prigovori jer radi se o tekstu koji ne može da vas ostavi ravnodušnim. Prva stvar koja mora obradovati svakog čitaoca jeste da je knjiga izbegla prigodnost te da, iako govori o Sarajevskom atentatu, nije objavljena 2014. godine, kada je obeležavana obljetnica. Istovremeno se u samom tekstu koji predstavlja neku vrstu ispovesti Franca Ferdinanda koju diktira svom posmrtnom ađutantu Bertoldu hronologija izvrgava ruglu, a atentat se smešta čas u godinu u kojoj se odista zbio, a čas čitav vek kasnije jer očigledno je da posledice atentata osećamo i danas. Relativizacija vremena, opravdana kroz citate iz Benjaminovog eseja o Anđelu istorije i Svetog Avgustina, služi da se pokaže kako je ono što živimo danas jednako važno/nevažno kao i prošlost, te da istovremeno utiče na nju. Naime, posledice uzročno posledičnog razmišljanja upravo su ono što nas dovodi do stanja u kojem jesmo, a koje se odista približava životu-u-smrti karakterističnim za pripovedača i njegovog beležnika.

Relativizacija vremena, odnosno odustajanje od hronologije i njena negacija imaju za posledicu (iako u kontekstu romana ne bi trebalo da koristimo logiku kauzalnosti) da su i istorijske činjenice dovedene u pitanje. Na primer, ključna stvar o kojoj se polemisalo u ovdašnjoj javnosti bila je pitanje Principovog čina – da li je to terorizam ili slobodarski akt? Basara veoma jasno stavlja do znanja iluzornost takvih rasprava, njihovu beznačajnost, odnosno zavisnost od perspektive onog ko sud donosi. Basarin Ferdinand će tako smeti da tvrdi da njegov ubica tehnički jeste Gavrilo Princip, on je bio taj koji je povukao oroz, ali da je neumitnost njegove smrti i raspada Austrougarske monarhije imala korene neuporedivo dublje od jednog asasinskog akta, te da je neumitnost tih činova – njegove smrti i nestanka KundK potpuno nezavisna od jednog atentata, sa svom njegovom svitom i pratećim događanjima. Igrajući se na Basari svojstven način kulturnom istorijom, filozofijom, muzikom, teozofijom, Ferdinand će na kraju utvrditi da su za sve krivi nemački romantičari, pa čak i Francuska buržoaska revolucija. Ovakvim tumačenjem suštinski se relativizuje i dovodi u pitanje visoko mišljenje i vrednost koju sebi pripisuju ovdašnji narodi, pokazujući da je naša svest o važnoj ulozi u istoriji grandomanska i, malo je reći, pogrešna. Ovo posebno postaje jasno kada se pročita i Diplomatska prepiska koja je romanu i Ferdinandovoj ispovesti dodata kao Coda, vrsta zaključka naizgled labavo povezanog sa tekstom, a koji služi kao ilustracija svega onog što je Bertold zabeležio.

Odlika Basarinog narativa, pored izrazite interetekstualnosti i kumulativnog stila koji se niže kao diktat, kao struja Ferdinandove svesti tek povremeno prekidana Bertoldovim pitanjima, jeste i humor. Duhovitost je nešto što je mahom odsutno iz ovdašnje književnosti opterećene istorijom i sopstvenom ulogom u svetu koja objektivno ne postoji i/ili je precenjena. Stoga je Anđeo atentata i značajniji jer služi upravo destabilizaciji uvreženih načina razmišljanja, pripadali oni levičarima ili desničarima, bili oni politički korektni ili ne. Do uvrede politički nekorektan, provokativan, neretko i bezobrazan (u izvornom značenju reči, nečastan dakle) Ferdinand je lik i ne treba ga posmatrati kao alter ego njegovog tvorca, kao lutku kroz koju trbuhozbori autor. Kao tekstualna tvorevina, on ima pravo da se zamera i kome treba i kome ne treba, može da bude i protiv Srba i za Srbe, i anti i filosemita, i katolik i ateista, a sav njegov monolog služi upravo preispitivanju naše savesti, onog njenog dela koji se busa u prsa sopstvenom istorijskom ulogom, koji se diči značajnošću. Snažno pod uticajem Selina i njegovog teksta i mišljenja, indikativno je da se Ferdinand i Detuš u večnosti neprekidno prožimaju, tekst prestolonaslednikove ispovesti obojen je nihilizmom koji je, nažalost, u današnje vreme više nego opravdan. Ali iz njega izbija i jedan zdravorazumski humor, podsmeh prema svim slabostima ljudskosti ne samo na prostoru koji je ograničen zajedničkim jezikom, već en general. Stoga je i ovaj solilokvij smešten u večnost, mesto u kojem zemaljsko vreme nema apsolutno nikakvu ulogu, a naše radosti i jadi deluju smešno.

Problem sa basarijanskim narativom jesu završeci. U velikim monolozima odista ne znate gde biste se zaustavili. Basara staje, kao i reka koja plavi, kada plavni talas izgubi snagu, kada se dovoljno daleko razlije i pohara ono što je usudom bilo predviđeno za stradanje. U slučaju Anđela atentata postoji ipak rešenje koje se strukturalno razlikuje od prethodnih knjiga. Pomenuta Diplomatska prepiska u kojoj imamo priliku da čitamo o uvredama koje su u Beogradu nanešene najpre američkom ambasadoru početkom šezdesetih, zatim ruskom ambasadoru u vreme istorijskog „Ne“ i konačno jedno pravdanje u pismu koje Tito upućuje Staljinu nakon pomenute krize odnosa, doprinosi zaokruženosti romana i njegovom konačnom tematskom određenju. Ne tiče se, dakle, tekst Ferdinanda i njegovih stavova prema Nemcima, Austrijancima, Srbima, Hrvatima, Mađarima i ostalim narodima koji su činili Austrougarsku monarhiju, već se radi o nama, o našoj istorijskoj autopercepciji i njenim posledicama. A kakve su one, nema potrebe da nam kaže Basara, vidimo i živimo ih i sami.


Anđeo atentata je zaista odličan roman, Basara at his best, duhovit, opor, jezgrovit, silovit. Lišen političkih invektiva koje su delimično kvarile utisak prethodnih, ovaj roman će na duže staze biti čitan, razumevan i voljen – čisto uživanje u tekstu kao takvom.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: