Nekrofilijala

Nigde mrtvaci nisu toliko privilegovani i toliko maženi i paženi kao u Srbiji i nigde nemaju veći uticaj na istoriju i život. Uz samo malo preterivanja moglo bi se reći da u Srbiji čovek koji hoće da uspe u životu najpre mora da umre. Onoga trenutka kad umre, čovek u Srbiji naprosto živne, a pred njim se otvaraju bezbrojne mogućnosti. Ako si, recimo, za života bio saradnik nacista ili ratni zločinac to uopšte ne znači da post mortem - nakon izvesnog vremena provedenog u nacionalnom purgatorijumu - nećeš biti proglašen "srpskom majkom", nacionalnim junakom i - uz državne počasti - svečano resahranjen u Aleji takozvanih velikana.

Možda se pitate zašto srpski mrtvaci uživaju toliku popularnost? Eh, zašto? Mrtva usta ne govore, eto zašto! Činjenica da srpski mrtvaci - iako su u stanju da učine mnogo toga - ipak ne mogu da govore, čini ih idealnim koalicionim partnerima ovdašnjih barapskih političkih elita. Šta god da kažeš u ime mrtvih, mrtvi samo klimnu glavom, pardon - lobanjom. Nije to, međutim, njihova jedina "komparativna" prednost. Za razliku od živih koalicionih partnera koji - alavi kakvi su - traže pare, funkcije, avione i kamione - mrtvi ne traže ama naš ništa. Osim malo pažnje i povremenog pomena u novinčinama. A to ništa ne košta.

Bio je ovo uvod u komentar na polemiku između Nataše Kandić i neopotpredsednika Dačićeve socijalpartaje, Predraga J. Markovića. Najpre je PJM negde blagoizvoleo izjaviti da su - nakon pogibije službenika naše ambasade u Libiji - "Amerikanci izgubili moralno pravo da nam nabijaju na nos ubistvo braće Bitići". Na to je Kandić uzvratila da tu ipak ima nekih razlika, odsustvo umišljaja, na primer, što PJM-a ni malo nije pokolebalo, pak je u jučerašnjem Danasu srpskom narodu i senatu podastro smušenu plačipičkasto-samosažaljivu jeremijadu o belosvetskim nepravdama i pročim antisrpskostima.

Budući neupućen u pravo i finese obeju zločina, uzdržaću se od zalaženja u sitna pravno-kriminalistčka crevca, ali ću ipak izneti neka smatranja. Učinilo mi se, Bože me prosti, da je pogibija ambasadskih činovnika, PJM-u i partaji kojom potpredsedava došlo ko kec na deset i poslužilo za još jedan uzlet račundžijske seljačko-cincarske politike. Ko biva...Vi ste ubili naše činovnike, nemojte nam više pominjati vaše Bitićije, samo što je ono - "jebali vas vaši Bitići" - diplomatski prećutano. Nije to bio kraj mojim smatranjima. Ima tu još nešto. Braća Bitići nisu imali alternativu, a naši poginuli službenici Bog da im dušu prosti, jesu. Da je, recimo, predsednik partaje kojom PJM potpredsedava - ličnost meseca u Famoznom, Dačić - umesto što je vodio beskrajnu predizbornu kampanju prilježnije radio posao spoljnog popečitelja, pa zatvorio ambasadu u Tripoliju, službenici bi danas bili živi. Kao što bi - da ova zemlja nije dopala šaka barapskih elita - i stotine hiljada drugih ljudi danas bilo živo.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: