Od gromova do prdeža

"AUTORSKIM TEKSTOM" SVOG PREDSEDNIKA, SOCIJALISTIČKA PARTIJA SRBIJE DE FACTO SE SAMOUKINULA KAO SAMOSTALAN POLITIČKI I ISTORIJSKI SUBJEKT

Nešto mi ovih dana, pomalo melanholično, u sećanje navraća jedna ratna fotografija Koče Popovića: komandant Koča na konju, onako brkat i drčan, u nekim ulaštenim čizmama, svakim atomom sebe emituje esencijalnu mušku snagu, ali ne divlju nego rafiniranu, video bi i neko ko o Koči ništa ne zna da tu i te kako "ima još nečega" osim puke silnosti ratnika... Fotku sam video u memoarskoj knjizi Mirka Tepavca, i sećam se da je moja prva pomisao bila: "Jebemti, ne bih voleo da sam se obreo nasuprot ovom čoveku!" Daleko od toga da je poliglotski buržujski sin i nadrealista Koča bio "tipični komunista", ali je ipak bio nekom vrstom metafore "prosvećenog" aspekta osebujnog titovskog komunizma; nije otuda ni čudo da je ovaj vladao tako dugo i nesmetano, i da ga dan-danas mnogi doživljavaju kao Periklovo doba južnih Slovena.

U osvit sumračnih devedesetih, nešto što se prozvalo Socijalistička partija Srbije proglasilo je sebe imovinsko-pravnom naslednicom te moćne i složene komunističke partije. Formalno to može biti tačno, moglo im se; suštinski, to je uzurpacija na mnogo nivoa, pre svega zato što je SPS nastao i razvijao se na postulatima u mnogo čemu direktno suprotstvljenim ideologiji SKJ i SKS, pre svega u pogledu nacionalizma, a na Balkanu nije bilo, nema i još dugo neće biti ama baš ničega važnijeg i za vrednosno-ideološki profil bilo kojeg pojedinca ili organizacije presudnijeg pitanja od odnosa prema nacionalizmu, i to, dakako, pre svega "vlastitog" etnosa (ili etnosa koji dominira tamo gde živiš). Utoliko je SPS od prvog dana do danas više morbidna karikatura nego stvarni nastavljač onoga od čega je nastao i čiju imovinu i tradicije je uzurpirao.

Kako god, držim da je i taj i takav SPS preminuo pre neki dan, tačnije 4. februara, pa smatram da bi bio red da mu se održi prigodno opelo. Egzekuciju je – ili bi to trebalo nazvati samoubistvom?! – obavio lično predsednik SPS Ivica Dačić, i to u formi "autorskog teksta" u "Politici".

Pretekst priče je poznat: dolaze ničim izazvani izbori, Gospodar je rad da sebi budzašto kupi devičanski novi mandat dok cena istog odviše ne poraste. Hoće li mu za to trebati SPS? Vučićevo okruženje stalno huška gazdu na raskid veze s navodno nepouzdanim dačićevcima, a ne bi se reklo da je Gospodaru baš mrsko da to čuje. Dačić taman ugasi jedan požarčić, ono izbije drugi, i sve tako do ove nešto ozbiljnije detonacije koju je izazvao Milutin Mrkonjić intervjuom "Vremenu". E sad, Mrkonjić jeste, najblaže rečeno, politički nebulozan, ali o "poslu" zna više nego dovoljno, i zato iz njega nije provalila tek povređena sujeta "neispoštovanog neimara", nego i onaj prirodan ljudski neizdrž, ono kad bi čovek i na lakat progovorio protiv nadobudnih, a samoreklamerskih diletanata. Gospodar i njegovi dobro znaju da je to Mrkonjićev inokosni nastup iza kojeg ne stoji SPS, ali im to znanje ne smeta da još malo ne kinje inferiornog partnera koji se doveo u situaciju da zavisi od njih... Dačić je krenuo u očajničku kontraofanzivu, i sve to ne bi bilo čudno da u svemu tome nije otišao mnogo koraka predaleko.

Šta je sukus zaumnog Dačićevog mentalnog ispada? Nakon izobilnog ritualnog zapljuvavanja opozicije – one iste s kojom je delio vlast u dve-tri vlade! – rečnikom dostojnim Nenada dr Stefanovića, Dačić se upušta u gotovo pa "severnokorejsko" obožavanje lika i dela (čuj, dela...) Aleksandra Vučića (podsećam: predsednika jedne druge političke stranke!) na način koji u ovom kontekstu nije viđen nikada otkad je u Srbiji kakvog-takvog višestranačkog sistema. Suština Dačićevog iskaza otprilike je ovakva: Vučić je Kralj Sunce u čijoj epohi imamo privilegiju da živimo; ponosni smo na to da mu služimo i voleli bismo da tako nastavimo, ali i ako nas Kralj Sunce u svojoj nedokučivoj premudrosti odbaci nećemo se okrenuti protiv njega nego ćemo čučati u zapećku tiho ga obožavajući, a on ako nas se opet seti, seti se, a ako ne, nema veze. Čini vam se da karikiram? Grešite. Pročitajte Dačića, pa recite.

Nemoguće je ovo videti drugačije nego kao ritualno samoukidanje SPS kao samostalnog i slobodnog političkog subjekta. Najbizarnije od svega jeste to što se tog autolapota dohvatio baš Dačić, čovek koji je verovatno najzaslužniji što je SPS uopšte preživeo prvo postpetooktobarsko sito i rešeto, a onda i sumanuto haško buncanje Slobodana Miloševića, koji je naložio svojoj partiji da se de facto utopi u hor laudanata vojvode Šešelja. Od Šešelja je Dačić, dakle, sačuvao svoju partiju, ali od njegovog dugogodišnjeg posilnog Vučića izgleda da neće. Možda će sačuvati "dupeta" (čitaj: karijere, statuse, privilegije...) sebi i svom okruženju, ali SPS kao stvarni politički subjekt i akter istorije nakon ovoga nema razloga da se i dalje smatra postojećim; pevanje u horu obožavalaca tamo nekog (i to tuđeg!) Kralja Sunca naprosto nije postojanje, osim u pukom fizičkom smislu.

I eto otkud mi onaj Koča s početka teksta. Nešto što je začeto gordo i gromopucatelno, što je imalo ambiciju da menja i kreira tokove istorije, prvo je grubo falsifikovano i iskarikirano, da bi sada bilo doslovno izloženo nestajanju, i to krajnje nedostojanstvenom. Koča i njegovi proizvodili su gromove od kojih su padala carstva, a ova kukavelj danas nestaje uz tihi prdež samoponiženja, stavljajući se na doživotno raspolaganje kao paževi i baštenski patuljci jednog sporednog vođice neke navijačke bande, dugogodišnjeg četnika-početnika okruženog gibaničarskim ološem, zgubidana koji do četrdeset treće godine života nije radio ništa konkretno, a od tada radi mahom to da ide okolo vajkajući se kako stalno nešto radi. Kakav bedan kraj, toliko bedan da to čak ni jedan SPS ne zaslužuje!



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: