Uzimala davala

Srbijica, dragi moji đuturumi, sve više liči na Švajcarsku, doduše u negativu. Kao i u Švajcarskoj, i u Srbiji je dozlaboga dosadno, ali - za razliku od Švajcarske - sve ostalo je drljavo, klimavo, razvaljeno, jadno i bedno, da ne govorim o drastičnim razlikama u takozvanom BDP.

Govorili smo u više navrata o u Srbiji dominantnoj psihologiji, filozofiji, poetici i politici bede i patnje, načitali smo se iha-ha feljtona o "albanskoj golgoti", naslušali onoliko potresnih priča o mukama đaka pešaka i dovijanjima samohranih majki; glave su nam pune svetlih primera srpske domišljatosti u borbi protiv tegoba siromaštva - automobil sa pogonom na drva, na primer - ali smo retko - ako ikada - mogli čuti neki suvisao plan kako izbeći "golgote", kako đacima sagraditi škole blizu kuće i kako samohranim majkama obezbediti pristojan posao, a ne prostor u novinčinama u kome - na uvesljenije publikuma - nariču nad žalosnom sudbinom.

U tom čkiljavom, sirotinjskom svetlu sagledavam i predlog kulturpopečitelja Tasovca da se "nacionalne penzije" ukinu kao i žučnu debatu nastalu tim povodom. Da se podsetimo, te penzije behu smišljene kao nagrade za "izuzetan doprinos kulturi", što uprkos upadljivoj sličnosti sa komunističkom nebulozom "zaslužni umetnik" nije nužno moralo biti loše. Ali u Srbiji, kao što znamo iz istorijskog iskustva, sve što može da krene u lošem smeru - dakle, praktično sve - u tom smeru i krene, tako da su se u društvu "nacionalnih penzionera", rame uz rame sa doista značajnim umetnicima (i u mnogo većem broju) našli vašarski mađioničari, gutači vatre, koreografi provincijskih KUD-ova i gomila ibarskomagistralnih pevača i pevačica.

Sasvim predvidivo, srpska politika u toj stvari nije mogla ostati po strani - stvar je, je li, od opštenacionalnog značaja - sledstveno čemu se, zahvaljujući bliskosti sa ovim ili onim politđuturumom, mnogi nacionalni penzioner dokopao mesečnog prihoda od četristotinak evra, što je suma manja od one koju u Finskoj dobijaju svi građani, bez obzira na zasluge.

Budući da se u Srbiji brljotine ispravljaju pravljenjem većih brljotina - i to znamo iz istorijskog iskustva - Tasovcu je palo na pamet da penzije, takve kakve jesu, jednostavno ukine, što je, opet, izazvalo oštri reakciju kako kulturnih penzionera, tako i aspiranata na buduće penzije, što, opet, ne govori toliko o Tasovčevoj neozbiljnosti - koja je notorna - koliko o neozbiljnosti države. Znaju li naša država i njen kulturpopečitelj da se carska ne poriče? Dobro, de, Srbija nije carstvo, ali malo je falilo da postane, svejedno što je sumanutim pokušajima da to postane spala na prosjački štap. Znaju li, nadalje, Tasovac i država da se takozvana stečena prava ne mogu oduzeti bez teških belaja? Jesu li, konačno, Tasovac i država čuli za narodne poslovice: Uzimala davala, s kokoškama spavala? I ovu, još bolju: Kuma donela, kuma u dupetu odnela?



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: