Vratnik-Hag 0:3

Osvanu i subota, dan za kulturu! Iako će vam današnja kolumna na prvi pogled izgledati kao politička, u stvari je usko povezana sa kulturom. Idemo na stvar, Glave će nam, čestnejši publikume, doći amaterizam, populizam i večito zasenjivanje predizborne prostote. V čjom sad bilo djelo? Elem, Haški tribunal nije nešto dozvolio našem advokatu, predstavniku, zastupniku, šta li je, onom usukanom Obradoviću i to je - sasvim predvidivo - aktuelnu politički garnituru bacilo u težak patriotski amok.

Nije mi bilo baš najjasnije - a nisam se nešto ni trudio da pojasnim stvar - da li je Tribunal bio u pravu ili nije. Ne bi me začudilo da nije, jer se kadije tog suda iz godine u godinu sve čudnije ponašaju i donose sve nastranije presude, ali naša bi država, držim, sporove sa Tribunalom ipak trebalo da rešava zvaničnim putem (i diplomatskim rečnikom), a za taj posao joj na raspolaganju stoje Popečiteljstva pravde i spoljnih poslova. Znaju to, naravno, i Oco i nadležni popečitelj Selaković – školovani su to ljudi, u neprestanom su kontaktu sa diplomatima– ali to ih znanje uopšte nije sprečilo da održe seriju vatrenih antihaških govorancija, koje ja interno zovem zagušujućim pucanjem iz praznih pušaka. I šta kažu Oco i Selaković? Svašta! Te Haški tribunal nije saslušao argumente Srbije, te Srbija će uputiti protestnu notu, te ne može NIKO tako sa Srbijom, te Tribunal je bahat i osion, a Srbija je, je li, suverena država, te ovo te ono, te tamte, te vamte, te oni to neće dozvoliti… I pročaja.

I šta kažem? Kakav je efekat vakele koju su Tribunalu održali Oco i Selaković. Tribunala što se tiče – nikakav. Da se malo grubo izrazim, zaboli baš haške kadije Crven Ban šta Oco i Selaković pričaju. U međunarodnim poslovima i sporovima, računaju se samo zvanični dopisi i note; sve ostalo je prašina, dim i materijal za popunjavanje stranica tabloida.

Što, opet, ne znači da Ocove i Selakovićeve filipike neće stići do haškokadijskih i (nekih drugih ušiju), što, pak, zasigurno znači da će Haški kadiluk iskoristiti prvu sledeću priliku da državi Srbiji – u mesto za to predviđeno – uturi još jedan pogolem Crven Ban. I to će se – da kažemo – savršeno uklopiti u ovdašnju političku tradiciju, jer je istorija srpskih kurčenja “na prazno” i savijanja repova i lizanja rana – posledica tih kurčenja dugačka i vrlo tužna. Srpske političke elite – ovde ćemo ih uporediti ih sa fudbaldžijama – redovno osvajaju bod “kod kuće”, a na strani gube tri, četiri, pa i više (to je, za razliku od fudbala, u politici moguće) pa budući da – što reko Karajlić – igraju za raju i zanemaruju taktiku, po pravilu završavaju – a i mi skupa s njima – u nižerazrednom Vratniku.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: