Bezmudski trougao

Ne znam da li je Oco pročitao moju prekjučerašnju sugestiju da bi bilo baš bogougodno istražiti političku pozadinu javnog streljanja Zorana Đinđića pa je potom prosledio nadležnima za ta ćorava posla, tek se - kako god da bilo – oglasio popečitelj pravde, Selaković blagoizjavivši da svim - ličnim i institucionalnim - silama podržava rasvetljavanje okolnosti zločina.

Hajde da ne budem namćor pa da Selakovićevu dobru volju podvrgavam sumnjičenju, ali sve nešto mislim da je od dobre volje, naročito pojedinačne, slaba vajda. Zašto sam toliko skeptičan? Eh, zašto! Zato što još nije rasvetljena ni politička pozadina ubistva kneza Mihaila, koje se - takođe pred očima javnosti - dogodilo pre… ček da izračunam … još malo pa sto pedeset godina. Smušena zvanična verzija kaže da su knjaza ubili izvesna braća Radovanovići, da su rečeni Radovanovići brzom akcijom ondašnjeg UPBPOK-a munjevito safatani, brzo osuđeni i još brže streljani. Kneza što se tiče, posle izvesnog vremena su mu podigli spomenik i posle još izvesnijeg vremena ga nazvali - konj.

Bilo je doduše i u ono vremenekih namćora (brzo su, na ovaj ili onaj način, ućutkani) koji su tvrdili da famoznim Radovanovićima - koji jesu bili loćovci, bankroti i ništa-ljudi, ali nisu bili budale - nikada ne bi palo na um da pripucaju na knjaza da im neko - ko li, Bože - nije obećao kule i gradove, visoke položaje i status srpskih heroja koji su stali na put izdajniku srpstva i slovenstva, koji je - gle koincidencije! - Srbima “nudio” prosvećenost, zakonitost i modernizaciju. Pomenuti namćori su – pre nego što su im zauvek zapušena usta - upirali prstom u pravcu konkurentske dinastije Karađorđevića, podiglo se tu bilo malo prašine, a onda su sve prekrili snegovi, ruzmarin i šaš.

Obrenovići – tvdoglavi na rodonačalnika, Kodžu Miloša – nisu, izgleda, shvatili naravoučenije atentata, nisu ukačili koliko je u Srbiji kratak put od knjaza do konja, baš se behu zaintačili da – u okviru svojih skromnih mogućnosti – Srbiju okrenu prema Evropi, pa su 1903. bili prinuđeni da obnove gradivo, znate na šta mislim. Istorija se, međutim, bar za atentatore, nije ponovila. Ondašnji Radovanovići – takouzvani crnorukci – nisu omastili konopac, naprotiv, postali se sve ono što su Radovanovići želeli da postanu, pa i više. Ali privremeno. Ubrzo se kolovođa atentatora požalio da mu je tesan grob. I – šta da vam pričam. Maltene svako pokolenje u Srbiji ima svoje Radovanoviće, ali još ni jedno srpsko pokolenje nije doznalo ko Radovanoviće huška i ko im obećava kule i gradove. Imajući sve to u vidu, držim da će misterija političkepozadine Đinđićevog ubistva biti rasvetljena otprilike u vreme kada i misterija Bermudskog – umal ne rekoh bezmudskog” trougla, ali da mi se omaklo da kažem “bezmudskog”, ne bih pogrešio, jer za rasvetljavanje našeg trougla trebaju muda, a ne politička volja.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: