Fundamentalizam nezaborava

Jesmo li ono i prošlog vikenda govorili o "kulturi sećanja"? Zaboravio sam. Jesmo? Svejedno, i ovog ćemo. Ako ne zaboravim. Ali pre nego što se prisetim šta sam hteo da kažem o sećanju, reći ću reč-dve o fanatizmu.

Svakako ste negde pročitali – i verovatno odmah zaboravili – da verski (i svaki drugi) fanatizam proizilazi iz manjka, pa čak i odsustva, a ne iz obilja vere. I ja sam to pročitao i zato sam zdravo skeptičan glede fanatičnih “patriotskih” zaklinjanja u ime svih nas da nikada, je li, nećemo zaboraviti ovo ili ono i zato opravdano sumnjam da iza fanatičnih zavetovanja na nezaborav vezanih za neki datum stoji činjenica da svih ostalih dana u godini zavetnici uopšte i ne pomišljaju – ili pomisle tek uzgred – na ono što nikada neće zaboraviti, pa kada taj datum – ta oaza u okeanu zaborava – osvane, onda se zavetnici intenzivno i na sva zvona sećaju i obećavaju da TO nikada neće zaboraviti, a ako iz sećanja izvuku i neki politički poen, Bože moj, vrlina i treba da bude nagrađena.

Tako ne misli – niti je to po svemu sudeći u stanju – jedan od Smajlovićkinih udarnih novindžija, takoreći zvezda u usponu, određeni Bilbija, koji je pre neki dan u Politikinom internet izdanju – mada ne i u štampanom, što je znakovito – publikovao članak "Redigovanje srpske istorije", u kome je blagoizvoleo razotkriti jednu mračnu zaveru. Haški sud je – otkriva Politikin novindžija srpskom narodu i senatu – donoseći presudu na “nacionalni dan sećanja” (početak bombardovanja, prim. prev.) hteo da eksplozijom “pravosudne bombe pune srebreničkih gelera zagluši eho NATO agresije prema Srbima.”

Novindžija je prethodno ustvrdio da je presuda Karadžiću u izvesnom smislu "presuda svima nama" – o "nama" ćemo malo kasnije – iz čega sam izvukao zaključak da Smajlovićkin udarnik – možda i u Smajlovićkino ime – više žali što nas je Haški kadiluk podsetio na Karadžića i Srebrenički masakr nego što je poremetio nezaborav NATO agresije.

A sada o "nama"? Koji to, more, "mi"? Ako novindžija i glodurka mu, Smajlovićka, osećaju nekakvu saodgovornost i solidarnost sa Karadžićem i nepočinstvima u njegovoj režiji – a ne vidim zašto bi je i oni osećali, jer, koliko je poznato, ni na koji način nisu bili umešani u bosanske ratne brljotine – onda neka to napišu u svoje lično ime, a ne – što reko Đole Balašević – u ime svih nas, od kojih mnogi, osim što ne zaboravljaju NATO bombardovanje, ne žele da zaborave ni Srebrenicu niti, pak, da se saglase sa skomračnim stanjem duha – koje, kako vidimo, Politika brižljivo neguje – a koje je dovelo i do Srebrenice i do bombardovanja i koje će, ako se ne dogodi čudo, dovesti do još mnogih belaja, tako da u budućnosti možemo očekivati još mnogo pičvajza koje nikada nećemo zaboraviti. I još nešto za kraj. Od fanatizma je gori samo isfolirani fanatizam.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: