Izborna hronika 3

Ne paničite, nije utorak, ponedeljak je, samo je na snagu stupilo letnje računanje vremena, pa je i predizborna hronika pomerena za jedan dan. Ili je, možda, trebalo da je pomerim za sutra? Kad u jesen i na proleće kucne čas za pomeranje kazaljki, nikad nisam sasvim siguran kako da - što kaže onaj Čačanski biznasmen - "dognam" sat. Dal napred, dal nazad? Mada to u zemlji, u kojoj se ni vekovi ne "doteruju", i nije bogznakako važno.

Kao i u prethodnim i u ovoj predizbornoj kampanju ključne reči - a istovremeno i programi svih takmaca - su "nećemo" i "nikada", koje se obično izgovaraju (ispucavaju) u paru, a kojima u tome na ruku ide gramatika srpskog jezika koja "trpi" dvostruke negacije - i meni ih komentatori koji su se dibidus srodili s engleskim često nabijaju na nos - ali ako gramatika trpi dvostruke negacije stvarnost ih - koja, znamo to, ne haje ni za mnogo važnije stvari od gramatike - ne trpi, pa često dolazi do situacija da "nikada nećemo" ispadne - "još kako hoćemo".

Čitam tako u nedeljnom broju najstarijeg lista na Balkanu intervju sa onim multipraktik komunjarom Vulinom. I - šta kažem, šta nam kaže Vulin? Nikada, kaže, nećemo priznati Kosovo. Već sam ovde u više navrata pisao o tome da nepriznavanje Kosova nije nikakva politika, još manje stvar dobre (ili loše) volje, a ponajmanje razlog za prikupljanje izbornih poena, ali sam - pogađate već - džaba krečio.

Obratite sad pažnju đuturumi: reći "neću da priznam Kosovo" - i očekivati aplauz i glasove birača - isto je što i reći "neću da kradem", pa se kandidovati za poštenjačinu godine. Na prvom mesti zato što priznavanje Kosova NE DOZVOLJAVA Ustav i to ne samo onaj psihodelični, Koštuničin, nego svaki, kao što ne krasti, recimo, nije vrlina, nego (treba da bude) norma koja - bude li prekršena - prekršioca odvodi pravo u KP Dom Zenica.

Tako je, što no se kaže, na papiru, ali u Srbiji - zahvaljujući našim posebnostima - ne mora da bude tako, najčešće i nije tako, a naročito nije tako kad se radi o lopužama, ne mislim tu na sitne ribe, pljuckavice, koje - pod uslovom da se ne zamere državnom vrhu - nikada ne završe u KP Domu zenica. Što se pak tiče "nikada nećemo priznati Kosovo", ta parola i dalje deluje kao kosmodisk i dalje onoga ko je izgovara u javnosti predstavlja kao div-junaka, velesrbina, a u izvesnom smislu i kao Obilića. Pa kako takvom ne pokloniti glas? Ponestaje mi karaktera, pa da rezimiram. I ova kampanja se - na podobije prethodnih - svela na ko zna koju po redu reprizu čemerne predstave "nećemo nikad" u izvođenju provincijskog putujućeg pozorišta koje se od klasičnog provincijskog pozorišta razlikuje u samo jednoj stvari: u predizbornom pozorištu (loši) glumci aplaudiraju publici i publici frenetično, iza glasa dovikuju - bis, bis.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: