Izborna hronika

Izbori se bliže, situacija se svakim danom usložnjava, političarske su guzice (i guzičice) zinule do neba, nije mala stvar – ko se do kraja maja meseca ne ubaštra u vlast ili bar u Dom narodne skupštine, taj slobodno može turiti katanac na vrata svoje partaje. Ionako su – ako je verovati novinčinama – računi gotovo svih stranaka blokirani, što znači da se za vođstvo – ili bar za saučesništvo u vođstvu Srbije u bolju budućnost – takmiče gologuzani i bankroti.

No, dobro, pre nego što "prelomite pametno" i svoj glas poverite nekom od gologuzana, možda nije zgoreg da se zapitamo – zašto naše stranke nemaju para i zašto se – kako to bog političkih stranaka zapoveda – ne izdržavaju od članarina i priloga cenjenog članstva i simpatizerstva? Eh, zašto? Zato što rukovodstva, članstva i simpatizerstva naših partaja politikom bave ne da bi pare davali, nego da bi ih uzimali. A od koga? Od države, što će reći od svih nas, što će opet reći da, svaki put kada platite porez ili kad nešto kupite, hteli ne hteli izdvojite izvesnu sumu za izdržavanje popriličnog broja parazita, neradnika i mufljuza koji su se hokus-pokusima uvukli u neko visko dupe.

Ali šta da se radi – demokratija je skupa, pa kad je već skupa, daj bar da vidimo šta nam ko “nudi”. Krenimo do Ocovog SNS-a koji u izbornu trku ulazi ojačan militarnim novindžijom, Miroslavom Lazanskim. (Zašto li je, zapitah se u jednom momentu, Smajlovička ostala po strani, pa se onda opsetih da nije mogla, jer je svestranačka ličnost, nadam se da razumete šta hoću da kažem.)

Ne znam kakva je u svemu tome Ocova računica, ali znam kakva je Lazanskijeva: čovek voli da se slika za televiziju, a silne je godine proveo u medijskoj, je li, blokadi, pa se posle izbora, pretpostavljam, neće skidati sa televizora, a možda se – ako ga krene – dokopa i položaja ministarstva vojnog. Što će se, opet pretpostavljam, zdravo dopasti Minsiterstvu Oborony Rossijskoj Ferederacii. Prevod valjda nije potreban.

Idemo dalje. Šta nam nudi riba zvana Sanda Rašković Ivić? Isto ono što nam je nudio njen duhovni otac, avva Koštunica: nekoliko "nećemo nipošto" i nekoliko "ne damo ni po koju cenu", isti i, dakle, ubuđali program beogradskih slavskih seronja, nabiguzica i posustalica. Mora, međutim, biti da Ocova Zorannah Mihajlović zna više o rejtinzima nego mi, sirotinja raja, čim se onoliko okomila na Sandu RI i čak joj i nekakvu bundu nabila na nos. A propo sirotinje – i raje i uopšte – setih se da su vaktile u Engleskoj pravo glasa imale isključivo osobe koje su u kesi imale određenu, ne baš malu sumu. Zar ne bi – pitam se – bilo pametno da u Srbiji pravo izlaska stranaka na izbore bude uslovljeno sa najmanje pola miliona evra na računu. Bilo bi, fakat, pametno ali u tom se slučaju u džepove stranačkih prodavaca magle ne bi slivale mnogo veće sume.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: