Maršal Laza

Nameračih se preksinoć da na prvom programu RTS-a pogledam prigodnu emisiju o Draganu Nikoliću, pa budući da mi je televizor, poslednji put kad sam ga gledao, ostao naštelovan na National Geographic, a da je do početka emisije bilo "lufta" od nekih desetak minuta, odlučih da - koristeći takozvani daljinac - prošetam od NG-ja do RTS-a, čisto da vidim šta čudesni TV svet radi i šta mu se događa. Tokom tog kanalskog - umal ne rekoh kanalizacionog - surfovanja ustanovih da mi je dobronamerni provajder, IPTV, ne povećavajući cenu, dodao nekoliko mukte kanala za koje ranije nisam znao, nekakvu "Žensku televiziju" meždu pročim.

Tokom potucanja po nacionalnim i inim frekvencijama put me nanese i do TV Pink na kome ugledah - koga - Nenada Čanka, da bih odmah potom - kada se kadar "raširio" - ugledao još dva draga lika iz srpske zaumne mitologije - Dragana J. Vučićevića - koji je svoju teleproseravaonicu "Teška reč" preimenovao u "Izborna reč" - ali i poslaničkog kandidata SNS-a, Miroslava Lazanskog, koji će, po svemu sudeći, od sad pa do proglašenja rezultata izbora stanovati u televizoru.

Odmah mi je bilo jasno da je to - dok ne počne emisija o Gagi Nikoliću - takozvani must see. I - šta kažem? Kakvi su mi utisci? Eh, kakvi. Čanak je, ka i vazda, bio lucidan, duhovit i prozapadan, kakvim ga je Bog sazdao, a Lazanski je - predvidivo - bio žestoko dosadan, bučan i dibidus proruski nastrojen, kakvim ga je Bog takođe sazdao.

Eh - pomislih u jednom momentu - da je militarni Miroslav, kada je ono pod okriljem noći zbrisao iz Zagreba, umesto u Beogradu osvanuo u Moskvi, od toga bi i Rusija i Srbija videli grdne vajde. Uopšte mi nije jasno zašto nije tako postupio. Bolje bi prošao u životu. Čovek - osim što ne zna da svira balalajku i što nije sklon percovki - ima sve druge uslove za Rusa, a u Rusiji bi - zahvaljujući prezimenskom nastavku "ski" - najverovatnije dogurao do maršala. Kad su mogli Rokosovski i Malinovski, zašto ne bi mogao i Lazanski.

No dobro, dosta je bilo ćeranja komendije! Jesam li tokom (predugih) desetak minuta u Vučićevićevoj političkoj emisiji čuo nešto politički novo, ili bar nešto novo u širem smislu reči. Jok! Čankova priča jeste bila začinjena vrcavošću i duhovitostima, jeste ta priča vrlo racionalna, ali učinilo mi se da ta stara priča neće imati nikakve šanse u nadmetanju sa maršalovom zaumnom, još starijom pričom. Učinilo mi se takođe da će - kao i mnogo puta pre - i ovoga puta glavni toposi predizborne kampanje biti: ko je više poginuo tokom NATO bombardovanja i koja vlast više ništa nije uradila na prevenciji poplava. Iz čega sam izvukao zaključak da će život u Srbiji i dalje ostati bljutavo međuvreme između nekog bombardovanja i neke poplave.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: