Opelo jednom prenemaganju

NIJE PROBLEM ŠTO SRBIJA SUDELUJE U EVROPSKOM PROJEKTU REGULISANJA LJUDSKOG TALASA; PROBLEM JE U IZLIVIMA LICEMERNOG SAMOOBOŽAVANJA KOJI SU TOME PRETHODILI

Čudan je ovaj februar, pamtim aprile koji su bili hladniji. Proleće je poranilo, moglo bi se očekivati da već vidimo prethodnicu onog ljudskog talasa koji se letos vijao oko naših velikih gradova, ali ne dešava se ništa naročito ubedljivo, bar za sada, a šta će biti za koji mesec, to, rekao bih, ne znaju ni oni koji su birani i plaćeni da budu moćni. Mislim, moćni u Evropi, ne tek u zgužvanoj, uzgrednoj, slabašnoj Srbiji. Tzv. geopolitička situacija – omiljena misaona disciplina primenjenih filozofa pred seoskom prodavnicom – složena je i teška, primera radi, ne znamo hoće li Rus i Turčin zaratiti (i ko bi se sve toj morbidnoj igranci mogao pridružiti), znamo samo da se po ko zna koji put potvrđuje ona krilatica ozbiljnih liberala: demokratske države ne ratuju međusobno. One druge, naprotiv, uopšte nisu s raskida; tirani im se, recimo, malo jako vole, pa se posle malo jako mrze, a zna se ko strada kad se slonovi potuku. Kako god, i bez toga je više nego dovoljno belaja, a niko nema ni ovlašnu predstavu kako će zauzdati verovatni sledeći ogromni talas trećesvetske sirotinje koja vidi jedini spas u okrilju "mame Merkel" ili neke druge severnoevropske oaze.

Ili možda ipak ima? Mislim, pojma. Evropa se ubrzano ograđuje, a Balkan je tu da još jednom odigra ulogu njenog, hm, da li portira ili stražara ili kako ćemo to već nazvati, ali u svakom slučaju osoblja koje se ima pobrinuti da amortizuje znatan deo opasnosti. Te da po potrebi i "primi prvi metak", uz nadu da drugog neće ni biti...

Ne, nemam nameru da se uključim u takmičenje licemera koji patetično zagovaraju kvantitativno bezobalan humanizam & renesansu znajući pri tome da lično u tome ništa ne rizikuju i da se, uostalom, to ne može ni ostvariti, ali će bar oni tim povodom, eto, ostati zapamćeni kao beskompromisni čovekoljupci koje podjednako bole sve rane ovoga sveta. O toj je sorti u poslednje vreme Slavoj Žižek govorio tačno kako ova i zaslužuje. Naprosto, pomoći ugroženome osnovna je ljudska dužnost, ali sve dok na svetu postoje države i njihove granice, u nadležnosti je države i to da može i sme da kaže da ne može ili neće baš svakoga i baš uvek da pusti "unutra". Ne zvuči lepo osetljivijim ušima, neretko je i upravo odvratno, ali ne očekujte da nestane sve dok ne nastupi Carstvo Božije, a izgleda da to neće biti baš ovih dana.

Samim tim, nema mnogo smisla ibretiti se i nad onim što rade i što će raditi države tzv. balkanske rute ako dođe – a zapravo već dolazi – do bitnog redefinisanja pravila za ulazak na evropsko tlo. U toj je priči, dakako, i Srbija, sa ovom ili bilo kojom vlašću, manevarskog prostora tu jedva da ima. Ako čitate ovih dana oprezne i odmerene izjave naprasno vrlo ucelomudrenih Gospodarevih pobočnika, od Stefanović dr Nebojše nadalje, vidite da nema labavo: ako srednja i zapadna Evropa zatvore prolaz, zatvoriće ga i Srbija. A koliko do juče, slušali smo tirade o tome kako je Srbija otvorena ama baš za svakoga ko joj pokuca na vrata; dakako, uz neizrečeni, a ključni deo priče: pod uslovom da što pre izađe na vrata na onoj drugoj strani.

E sad, da li je to što se sprema kao "evropska strategija" nekakvo, kamoli trajno rešenje, i kakve sve (izračunljive, ali i neprevidive) implikacije to može da ima, tema je za mnogo širu i ambiciozniju priču od jedne kratke kolumne. Ovde mi je fokus na nečemu drugom: sudelovanjem u ovom zajedničkom (zločinačkom? ili ipak jedino mogućem i realnom?) poduhvatu, Vučićeva vlast ostaje bez jedne od omiljenih prošlogodišnjih igrački: besramnog udvaranja narcisoidnoj samoprojekciji "naših ljudi" o tome kako nigde u kosmosu nema takvog gostoprimstva, humanizma i divote kakva je viđena, gle slučajnosti, baš ovde. Mislim, nije što smo mi u pitanju, ali brate, stvarno smo carevi... Pa je pravo čudo kako niko od tolikih bezbrojnih hiljada ljudi koji prohujaše Srbijom nije poželeo da ostane ovde?! Da je ponašanje i države i društva prema izbeglicama i nesrećnicima bilo mahom dobro za svaku je pohvalu, ali ritualizovano samoobožavanje koje je tim povodom krenulo sa medijskih i političkih predikaonica baziralo se na jasnoj i nedvosmislenoj svesti da "mi" ionako nismo ni u kakvoj "opasnosti" iz elementarnog razloga što Srbija nije ni na najširem spisku atraktivnih izbegličkih destinacija za ostanak. Prava iskušenja čekala su, čekaju i dalje, ona društva u kojima svi ti ljudi ubuduće treba da žive, rade, da se uklope u novi ambijent – ili pokušaju da ga menjaju po svojoj volji i predstavi, što je poduhvat osuđen na neuspeh, ali idealan da stvori mnogo problema; manje starosedeocima, više nedužnima i ranjivima.

I, šta je na kraju bilo? Čim su se pojavili ozbiljni znaci da "Evropa" (čitaj: pre svega Nemačka i Austrija) menja politiku, i ovi su naši dilberi poslušno stali u red i zakleli se na, hm, Bibliju da neće puštati u zemlju nikoga ko bi se mogao "zaglaviti" u njoj. Pa, kamo to nestade onoliki bezobalni humanizam "kojim smo svima održali lekciju"? Ponavljam: nije problem u praksi usklađenoj s drugima, jer ne znam šta bi Srbija uopšte mogla drugo da uradi; problem je u sistematskom laganju, mazanju i mistifikovanju koji su svemu tome prethodili. Sada mogu svi, i vlast i dobar deo društva (sa obe strane barikada kad je u pitanju odnos prema tzv. režimu), da se pogledaju u ogledalo i prestanu da se prenemažu.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: