Sahrana budućnosti

Baš me je žestoko rastužila vest o smrti Dragana Nikolića. Ima ljudi - Gaga je bio jedan od njih, možda i poslednji - sa kojima umire čitavo mnoštvo dobrih stvari koje su - veliki pokojnici, dok su bili među nama - nekako držali na okupu.

Čini mi se da će danas, zajedno sa Draganom, biti sahranjena čitava jedna epoha i jedan Beograd (a sa njim i Srbija) koji su, podjednako autentično, bili i svetski i čuburski. Da, da, bilo je vremena kada - osim u čisto topografskom smislu - nije bilo bitne razlike između Monmartra i Crvenog Krsta, s tim da je - duhovitosti i neposrednosti što se tiče - Krst bio tri koplja iznad. U tom i takvom Beogradu, Dragan Nikolić je, s dobrim razlogom, bio jedna od centralnih i najomiljenijih ličnosti. Neka počiva u miru.

Ako me Draganova smrt žestoko rastužila, godišnjica jedne druge smrti, Đinđićeve - koja je (možda i simbolično) usledila sutradan posle Draganove, po običaju mi je žestoko podigla pritisak. Ovdašnjoj nekrofiliji poslednjih dana (meseci) - Famozno je uredno izveštavalo o njenim značajnijim manifestacijama - baš dobro ide, pa se moglo očekivati da će zloupotreba mrtvog Đinđića u dnevnopolitičke svrhe poprimiti groteskne oblike, što se i dogodilo, sledstveno čemu se "obeležavanje" Zoranovog javnog streljanja u organizaciji države koju je svim silama pokušavao da izvadi iz septičke jame, pretvorilo u neopisivo ciganisanje. Učinilo mi se, grešna mi duša, da u značajnom ćutanju onih koji su na vest o Đinđićevoj pogibiji otvarali šampanjac ima više skrušenosti nego u isfoliranim naricanjima i zaklinjanjima na vernost tobožnjih "nastavljača njegovog dela" koji - dok su kod njih bili i visak i mistrija - ni prstom nisu mrdnuli da istraže političku pozadinu atentata.

Ako je Gaga Nikolić odneo u grob poveliki komad jedne lepe prošlosti, Đinđić je u grob odneo možda još veći komad budućnosti koja je mogla biti mnogo lepša nego što će biti, a postoji osnovana sumnja da će ta budućnost - sve dok zvanična verzija o samostalnoj zaveri ambicioznih narkodilera bude u opticaju - biti baš onako, mračna i skomračna.

Držim stoga da je Danas - objavljujući u vikend izdanju blok posvećen Pakovićevoj predstavi "Ubiti Zorana Đinđića" možda jedini uradio pravu stvar i - posredno - mnogo više doprineo rasvetljavanju javne zavere za Đinđićevo ubistvo, nego svi ubpoci, sve javne tužibabe i proči državni, je li, organi. Neće, naravno, taj blok uzdrmati (nepostojeće) savesti političkih inspiratora zločina, ali će duboko u dušama - to jest u guzicama - te skomračne gospode sigurno izazvati izvesnu nelagodu, a suverena država Srbija bi, Oco, iako je to apsurdna pretpostavka, mogla da ode i korak dalje i da ukine suverenitet izvesnim osobama koje, fakat, nisu dilovale drogu, ali su po javnu dobrobit mnogo opasnije od narkodilera.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: