Srbati, narod najstariji

Vidim da su takozvane "virtualne istorije" - to jest velepalamudna razmatranja na temu šta bi bilo da je Hitler imao veći Crven Ban, a Napoleon manji IQ - ušle u veliku modu, pa ko velim - daj da se i ja oprobam u novom žanru.

I evo šta sam virtualizovao! Zamislimo da su se vaktile naši, srpski velikaši - pu, pu, pu, daleko bilo - priklonili katoličkoj crkvi - a nije da se u jednom momentu nisu nosili tom mišlju - ili da su hrvatske velmože - još dalje bilo - prigrlile zlatno pravoslavlje, pa onda pokušajmo zamisliti kako bi izgledala istorija Balkana, šta Balkana - sveta, jer pazite, da su jednojezični Hrvati i Srbi bili i jednoverni, lako bi se moglo dogoditi da se - kada za to kucne čas - "konstituišu" kao jedna nacija, nazovimo je kompromisno i provizorno - Srbati. Ili možda - Hrbi! Stvar dogovora, reklo bi se. Crveni Ban bi se moj dogovorili, ali to nije tema naše kolumne, a i voz je prošao.

Pa, nakon svega zamislite kakva bi grandiozna sranja - takvi, jedinstveni i mnogoljudni - Srbati/Hrbi bili u stanju da naprave. Za razliku, međutim, od Srba i Hrvata, gospod Bog - slava mu na visinama - vidi i prošlost i budućnost, pa je - videvši šta se iza brda valja - uveo razne "identitetske razlike", predupredio pičvajz i Srbima i Hrvatima ostavio tek toliko ljudstva i materijala da imaju snage da maltretiraju jedni druge, ali ne i ostatak sveta.

Vratimo se sada iz virtuelne u stvarnu istoriju. Čitam ovih dana u novinčinama da su odnosi između Srbije i Hrvatske spali na najniže grane i da su otprilike na nivou iz sredine devedesetih, što - po meni - uopšte nije vest ili je, u najboljem slučaju, vest tipa - pas ujeo dečaka. Pošteno govoreći ti se odnosi nikada nisu ni poboljšavali. Bilo je, fakat - naročito kada je dnevna (ili evropska) politika tako nalagala - izvesnog izigravanja i glumatanja poboljšanja odnosa, što će reći međusobnog laganja i mašćenja, ali znamo šta kaže "naš narod" - ono što Bog razdvoji, to čovek ne spoji. I obratno.

Koliko sam iz novinčina uspeo da razaberem - a nisam se zbog ćoravosti posla nešto naročito trudio - najnovija (a opet stara) jabuka razdora između Srba i Hrvata je Vojislav Šešelj, koji je, rekao bih, uspeo u životu tek kada je rekao zbogom oružje i kada je izgubio institucionalnu političku moć.

Takođe bih rekao da obe države - ako reč država u oba slučaja nije prejaka - dakle i Srbija i Hrvatska, debelo zaslužuju Šešelja, jer da ga ne zaslužuju - setite se šta je Mao Ce Tung rekao na tu temu - ne bi ga ni dobile, a Šešelj bi - da nije vaistinu zaslužen - verovatno predavao međunarodno pravo na nekom Megatrendu. Sada nam ostaje da čekamo da Evropska unija spoji ono što je Bog razdvojio - da i Srbiju primi u svoje okrilje - pa da je Srbi i Hrvati udruženim snagama razbucaju. Ko Smajo prdalo, kako se to kaže u Istočnoj Bosni.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: