Teorija poplave

Znamo da je Bodrijar teoretičara definisao kao čoveka koji kopa rupu u nadi da će u nju upasti realnost, pa će se tako i moja malenkost danas posvetiti kopanju zamke, čisto za promenu, da se malo odmorim od džabakrečenja. Sledi, dakle, nastavak kuhinjske teorije katastrofa, započete tokom prethodnog povodnja.

Uopšte uzev, savremena ljudska društva se sa katastrofama koje ih pogađaju nose na trojak način. Zatvorena, recimo, totalitarna društva (sve su ređa, gotovo ih više i nema) najbolje vole da katastrofu gurnu pod tepih i prećute, a ako je prećutkivanje – zbog razmera pičvajza i množine svedoka – nemoguće, onda gledaju da katastrofu svedu u društveno prihvatljive okvire, pa bi tako, recimo – kada bi vaktile u nekoj totalitarnoj vukojebini eksplodirao atomski reaktor i pobio stotine ljudi – totalitarna prestonička štampa objavila vest da je u varošici toj i toj eksplodirala plinska boca i da "ima nekoliko lakše povređenih".

Ima li primera takvog pristupa – kako je moderno reći – "hendlovanju" katastrofa? Ima! Havarija, recimo, reaktora u atomskoj elektrani Černobil koju su ondašnje sovjetske vlasti pokušale – i čak u tome neko vreme i uspele – da odgurnu pod tepih, zbog čega i dan danas mnogi od nas sijaju u mraku.

Ima, opet, društava – takvih je, navodno, sve više – koja se sa prirodnim katastrofama bore, da tako kažemo, na racionalan način; ta društva ne minimizuju opasnost, ali je i ne preuveličavaju, zabrinuta su, ali ne podležu afektima.

A ima i društava kakvo je naše. Mi – jebo ti nas – ne bismo bili mi kada i katastrofama ne bismo udarili pečat "naših posebnosti". Nakon što smo tokom petovekovnog robovanja pod raznoraznim komunistima višekratno isprobali tehniku totalitarnog “hendlovanja” katastrofa – što će reći guranje pod tepih i prećutkivanje – čim smo se bajagi oslobodili i demokratizovali, otišli smo u dibidus drugu krajnost. Poplave jesu gadna stvar, bude tu, nažalost, i žrtava u ljudstvu, ne samo u materijalu; ne kažem, daleko bilo, da bi to trebalo prećutati ili predstaviti kao da je pukla vodovodna cev, ali kažem – a rekao sam i tokom prethodnog povodnja – da stvar ne treba preuveličavati, da od belaja ne treba praviti celodnevni televizijski spektakl, a da naročito ne treba pristajati na muku neposredno unesrećenim ljudima. Mislim tu na morbidne reportaže iz "poplavljenih područja" u kojima novindžija/ka poturi mikrofon pod nos nekom poplavljenom muškarcu – radije ženi, one bolje plaču – i stanu da zapitkuju: "Sve vam je propalo, a?" "Sve", odgovara poplavljeni. "I mačka se utopila?" "Ode i mačka, ali se nadam da će država pomoći."

Ima ti još nešto. Začudno je, recimo, koliko loše – da ne kažem kukavički – podnosimo prirodne katastrofe, a koliko malo činimo da ih sprečimo i koliko smo skloni da našu nemarnost pripišemo Božijoj zlonamernosti. Mislite o tome.


Svetislav Basara

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: