Petokoalicionaš

Subota je dan za kulturu, ali znate kako kaže "naš narod", bar njegov zapadnosrbijanski deo – jebo ti kulturu, gledaj od čega se živi. Dosledan sebi, dostojan svojih svetinja i svoje svetle istorije, "naš narod" je vekovima gledao od "čega se živi" i na kraju je, jebavajući kulturu i gledajući od "čega se živi", došao u situaciju da nema od čega da živi, a da – o istom trošku – nema ni kulturu, a – kako stvari stoje – ukoliko Oco – pu, pu, pu, daleko bilo – izgubi izbore, još će manje imati od čega da živi, a još mnogo manje će imati kulturu, jer u slučaju da Oco izbore izgubi, penzija – kako reče Ocov petokoalicionaš (nije petokolonaš, Ceco), Krkupizdubabić – neće biti, što znači da neće biti ni takozvanih nacionalnih mirovima, pa će poslenici kulture – u znak solidarnosti sa "našim narodom" –takođe pocrkati od gladi.

Imajući u vidu složenost situacije, odlučio sam da krenem stopama "našeg naroda", da odjebem kulturu i da gledam od čega ćemo živeti ako se dogodi biblijsko čudo, pa Oco ipak (tesno) pobedi, u cilju čega sam se – uz pomoć metode close reading – latio čitanja njegovog intervjua u NIN-u.

I – šta kažem? Šta kaže Oco? Intervju je, da kažemo, počeo tako da je Ocu svaka bila ka vladičina, svaka da je na ljutu ranu priviješ. Koji, recimo, dobronamernik ne bi potpisao sledeću rečenicu: "Uostalom, nikad nisam mislio da je mnogo mesta u parlamentu dobra stvar, ako je loša u atmosfera u društvu". Ili ovu: "Mi smo cilj definisali na sledeći način: ili će Srbija ići u budućnost kao uređena, stabilna i sigurna evropska zemlja, ili će ići u prošlost pljačkaških privatizacija i neodgovorne ekonomske politike".

Idemo sad na takozvani close reading. Oco je dibidus u pravu kad kaže da broj mesta u parlamentu, pa i parlament sam, nemaju mnogo smisla ako je atmosfera u društvu loša – a u našem društvu lošija jedva može biti – pa se zapitah: a da šta Oco čini, a čini mi se da malo šta čini, tu atmosferu popravi i misli li, nadalje, Oco, da je realno da Srbija postane "uređena, stabilna i sigurna" zemlja, ako prethodno njeno stanovništvo ne postane takvo. E, u tom grmu leži zec strategijske greške napravljene mnogo pre Miloševića, koji se pretvorio u neku vrstu deponije na koju se istovara viševekovno, ne samo njegovo đubre.

Greška se sastoji u pogrešnoj postavci stvari, u iluziji koja se u srpskoj politici prenosi s kolena na koleno, da je, naime, moguće kolektivno, onako đuture, rešiti probleme Srbije i Srba, bilo stvaranjem Velike Srbije, bilo njenim abrakadabra pretvaranjem u "uređenu, stabilnu i sigurnu" zemlju. Ja sam tu i takvu "politiku" u kafanskim razgovorima vaktile nazvao, a sada naziv puštam u javni opticaj – politikom "krk u pizdu", u prevodu – udri pa šta bude. Gorepomenuti Krkupizdubabić (Krkobabić) – kome sam u cilju "oneobičavanja" – malčice izmenio prezime, nije izumitelj te politike. Samo je njen prezimenjak.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: