„Slovački četnici“ i ritualna padanja u nesvest

Nasuvo: Takmičenje u cipelarenju i nacionalistička internacionala

Diletantske travestije, iritantno prenemaganje, lažna padanja u nesvest, malograđanski rituali iznenagjenosti & uvregjenosti – na to se, kanda, svela „politička borba“ u javnom prostoru, u zemlji dobrano zahvaćenoj degeneracijom ionako ne baš impresivnih demokratskih procesa. Ceo kermes, naravno, iniciraju režim i njegovi puleni, ali bogme i brojni saradnici i saveznici, koje pronalazimo na sve „čudnijim“ mestima, pa je jedino čudno ako se ičemu još uopšte čudimo. Pa ipak, čak i u tako oštroj konkurenciji organizovane i (do izvesne mere) namerne tuposti, slučaj „slovačkih četnika“ se izdvaja i ističe, štrčeći visoko i postavljajući nove standarde ubrzanog rastakanja preostalih tragova smisla bilo kakvog učestvovanja u „javnim poslovima“.
Šta je, dakle, bilo? Bojan je Pajtić, u govoru u predizbornoj kampanji, u Padini (jednom od najvećih slovačkih mesta u Vojvodini) izrazio stanovito čuđenje nad onima – misleći pre svega na dve vojvođanske slovačke političke organizacije novijeg datuma – koji su se blisko zasojuzili sa Srpskom naprednom strankom, koju je, inače, osnovao jedan četnički vojvoda. I koja, dodajem ja, i dalje vrvi od loše lečenih, ili sasvim nelečenih ideoloških nastavljača notornog „četnikluka“, manje onog iz četrdesetih a više onog iz devedesetih, koji je uspeo da bude i gori od svoje istorijski izvorne varijante. Pajtić se usudio da kaže da u tome ima nečega „perverznog“; u tome, naime, da se politički udružujete sa onima koji su vam, ne tako davno, davali samo po „sendvič za put i kartu u jednom pravcu“. A onda se na njega obrušila kuka pravedničkog cilikanja iz SNS-a i okoline, sve sa režimskim podguznim zunzarama, tj. medijskim raspršivačima kleveta (dakako da je udarnički prednjačila novosadska štampana stvar sa sedištem u mom neposrednom komšiluku), ali i motika malograđanskog hinjenog zgražavanja od onih koji love svaku priliku da se em počaste na ostacima suparnikovih resursa, em da se preporuče režimu za neka buduća lepa druženja, pretežno pokrajinske naravi, ako razumete na šta ciljam. A razumete.
Pajtić je, dakle, najedared ispao odvratni šovinista koji vređa Slovake, plus politikant koji im zabranjuje da slobodno biraju političke partnere. Pa su u odbranu ugroženih vrednosti civilizacije krenule vedete mira, razuma i tolerancije, svi ti mirovići i ostali vučevići, teatralno se zanesvešćujući pred užasnim rečnikom tog groznog Pajtić Bojana, te fašističke nemani koja se nadvila nad Vojvodinom i njenim manjinama. Takmičenje u cipelarenjutrajalo je danima, pripomoglo je i nekakvo saopštenje, šta li, iz ambasade Slovačke, a da stvar ne bude „jednonacionalna“ oglasio se i, da tako kažemo, „mađarski faktor“, o kojem nešto kasnije.
E sad, šta je sve to i čemu to služi? Najpre, treba reći bez prenemaganja: Bojan Pajtić je izrekao nešto što je vrlo blisko istini. Svojevrsna je ironija, ili baš i perverzija, da političke organizacije koje tvrde da zastupaju izvesnu manjinsku etničku zajednicu, idu u predizborni savez sa onima čija je politička istorija prepuna mržnje i nasilja prema svima koji nisu kao oni i ne misle kao oni, a najviše prema manjinama svih vrsta. To je kao kada bi neka jevrejska ili imigrantska organizacija u Francuskoj veselo ušla u koaliciju sa Nacionalnim frontom porodice Le Pen – bilo da je „izvorni“ oca Žan-Marija ili „reformisani“ ćerke mu Marine (pri tome, naravno da bi formalno „imala pravo“ da to uradi, ali to se ipak ne dešava!). Zašto bi onda bio problem da se to javno primeti, a nije problem sam taj savez? Elem, niko ne spori da svaki građanin ili grupa građana ima pravo da glasa za koga hoće ili da se udružuje s kim god hoće – ali je i svaki drugi građanin, pa tako i Bojan Pajtić (koji je, da, predsednik jedne političke stranke, pa šta?) slobodan da to prokomentariše, da podseti na kontekst u kojem se to zbiva, i da taj kontekst nekako okvalifikuje. U ovom slučaju, bogme, i sasvim ispravno, ako nećemo da se pravimo ludi i senilni samo zato da bismo udovoljili novokomponovanom kriterijumu „političke korektnosti“ diktiranom od onih kojima je sveopšti javni zaborav najviše u interesu.
Pajtić je, dakle, naprosto razmišljao logično, i javno izrekao zaključak tog razmišljanja. Moglo bi se raspravljati o tome da li je bilo taktično da to tako eksplicitno formuliše, nije li to bila „prejaka“ figura u kontekstu kampanje, kojom se izložio ovakvim napadima etc. – sve je to za moguću raspravu, ali to je mnogo niži nivo problema, i javnog interesa se ne mora ticati. Bitno je da Pajtić nije učinio ono za šta ga se licemerno optužuje: nije nikoga vređao ili diskriminisao na osnovu porekla ili političkog opredeljenja. Sve ostalo je samo poslovično loš teatar, isprodukovan od šarolike trupe opasnih diletanata.
Ne radi se o tome da Pajtiću, ili bilo kome drugome, treba oćutati brljotine. Isti je taj pokrajinski premijer i lider DS-a na ovom istom mestu i od ovog istog autora ne baš davno oštro kritikovan kad je prilično nesrećno, čak i nesuvislo, zabauljao o „srpskoj Srbiji“ i o nekakvom lomparovskom „srpskom stanovištu“, dakle, kada se kao pile u kučine upleo u jednu sumnjivu metaforu i više nije umeo da iskontroliše njene implikacije i komplikacije – sve dok nije napokon odustao od njenog daljeg „razvijanja“, što je jedino pametno što se s njome moglo učinti. Ali u ovom slučaju „slovačkih četnika“, Pajtić je naprosto not guilty, i to najbolje znaju oni koji se pozerski ruše u nesvest i krše prste pred njegovom metaforom. Znaju, ali ne haju, jer takva je – brutalno amoralna i samosvesno lažovska – priroda onoga što čine i čime se bave, i u fazi dok su bili „četnici početnici“ i sada kada su… hm, ne zna se tačno šta, a nije ni važno, sve dok su na vlasti.
Svesno ili ne, Pajtić je svojom padinskom metaforom ukazao na jedan jak i opasan politički trend, koji ide preko granica ove zemlje: stvaranje neke vrste „nacionalističke internacionale“. Možda odatle duva i vetar koji je doneo ono minusinteligentno saopštenje ambasade Slovačke, a svakako odatle pirka vetrić koji je u srcu Ištvana Pastora razgoreo brigu za slovačke mu kolege u partnestvu za mir sa Spskom naprednom strankom veselih četničkih korena: to kako se Pastor – taj neskriveni politički klijent Orbanovog desničarskog režima – javno srušio u nesvest zbog Pajtićeve metafore, takođe je primer više nego organizovanog licemerja koje je ovih dana u turbo pogonu. A punu istinu i finalnu konsekvencu tog iskaza pre neki dan smo videli u nezapamćenom činu mađarskog ministra spoljnih poslova Petera Sijartoa koji je s Aleksandom Vučićem posetio predizborni miting SNS-a u Pančevu, izjavivši da bi „da je vojvođanski Mađar glasao za SVM, a da je Srbin, glasao bi za SNS“.
E, o tome se ovde, gospodo, radi, a ne o tobožnjem vređanju ove ili one manjine. Uloge i biografije su izvrnute naglavačke, proces pranja mozgova, brisanja autentične memorije i instaliranja lažirane uveliko je u toku. Na časnom je čoveku da u tome ne samo odbije da učestvuje, nego da se tome otvoreno suprotstavi. Oni drugi će se pridružiti hajci, nadajući se nekoj mizernoj vajdici za sebe. Pa su to i učinili, i teško da su ikoga iznenadili. Tupost, besramnost, beda i zaborav – to uvek ide podruku, to su naši postojani jahači apokalipse.


Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: