Trajno bubreće bombardovanje

POSLEDNJIH GODINA PRISUSTVUJEMO PRAVOJ EKSPANZIJI BOMBARDOVANJA IZ 1999; AKO SE NASTAVI TAKO, DO 2030. U SRBIJI NEĆE OSTATI KAMEN NA KAMENU
Nije da nisam znao da su ovi iz NATO-a zlikovci, ali priznajem, nisam znao da su baš toliki! Ne samo da su nas onomad bombardovali, nego su protiv nas upotrebili i specijalno oružje o kojem nauka još ništa ne zna. A kakvo je to oružje? Dok mu stručnjaci ne smisle zvaničan naziv, predlažem da ga zovemo temporalno rastuća bomba (TRB). Koji je to antrak i kako radi? Sada ću da vam objasnim, uz izvinjenje kolegi Vasiću što mu se mešam u resor.
To oružje, naime, osim primarnog, trenutnog dejstva ima i ono odloženo, koje s protokom vremena biva sve jače (kao da ste ga stavili u vruću vodu da nabubri). Konkretno, NATO je bombardovao Srbiju 1999; posle smo malo vidali rane, bavili se Miloševićem, vijali ga po Dedinju, gledali kako da podignemo zemlju iz pepela devedesetih i, sve u svemu, bombardovanje je nekako dosta brzo pomalo palo u zasenak: što smo bili izbombardovani 1999, bili smo, i fertik. Dobro, nije baš da nam je u međuvremenu postalo draga uspomena, ali, kako bih vam rekao, imali smo i većih i prečih briga (a i još smo se dobro sećali šta mu je sve prethodilo). I otuda, nekako već 2000. godine, pa 2001, 2002. i tako redom, čovek nije mogao steći utisak da je to bombardovanje baš ključni događaj u našim životima; ako ništa drugo, bilo je neodvojivo od ukupnog konteksta krvavih devedesetih, gde je došlo na samom kraju, da sirenama za uzbunu odsvira konac "zaustavnog vremena". Međutim, kako se prva decenija novog milenijuma zahuktavala, tako je, najpre jedva primetno, potom sve brže, počinjalo naknadno da raste i da dobija sve apokaliptičnije dimenzije, u materijalnom, moralnom i svakom drugom smislu. Druga dekada veka tu je stvar dodatno radikalizovala, a poslednjih godina prisustvujemo već pravoj ekspanziji i, hm, eksploziji bombardovanja: ove godine, recimo, NATO nas je tako izbombardovao da jedva pretekosmo; ako se ovaj trend nastavi, do 2030. teško da će ostati živog čoveka i kamena na kamenu u zemlji Srbiji. Što, tehnički gledano, ne bi bilo ništa čudno da je NATO u prostoj, fizičkoj realnosti stvarno nastavio da nas bombarduje, ali nije: sve je stalo onog desetog juna 1999. Pa ipak, svedoci smo da bombardovanje i dalje raste (pred njime je, što bi se reklo, sjajna budućnost!), te je jedini racionalan zaključak taj da je na nas primenjena misteriozna TRB tehnologija, koja bi dakako bila zabranjena Ženevskom konvencijom, samo da je tako nešto moglo da se predvidi.
Ako ste pomislili da je to vrhunac i kraj NATO pokvarenjaštva i zlosilja, grdno se varate! Tačnije, naivni ste u svojoj neizlečivoj dobrodušnosti, kako Nama već i dolikuje. Elem, osim što nas svih ovih godina kontinuirano urniše TRB-om, NATO nam je podmetnuo i Prostorno udaljavajuće-ekspandirajuću bombu (PUEB), opet po mojoj priručnoj klasifikaciji. Šta je sad pa to? To je, mora se priznati, revolucionaran iskorak u odnosu na klasičnu vojnu tehnologiju, u kojoj važi da što si bliže bombi, veće su ti šanse da pogineš. S PUEB-om je obrnuto: taj najbolje ubija na daljinu: što si dalje, to je ubojitiji! Recimo, mi koji smo proveli svih 78 dana onog inicijalnog bombardovanja iz 1999. npr. u Beogradu, Novom Sadu, Kuršumliji ili Kosjeriću, ako smo tada pretekli, pretekli smo, i vozdra. Međutim, prava razaranja doživeli su neki naši sunarodnjaci ili prijatelji koji su proleće 1999. proveli, na primer, u Pešti, Beču ili čak Parizu: njih je bombardovanje (koje je većina nas domaćih relativno lako podnela, što pokazuje koliko smo bedan i nedostojan ljudski materijal u koji se ozbiljan čovek ne može pouzdati) načisto satrlo, do dan-danas ne mogu da se oporave. Gore je možda bilo samo u Americi, Kanadi i Australiji! Treba ih razumeti, nije njima uopšte bilo svejedno onako uklještenim u kandžama humanista; mi smo se za to vreme baškarili u manikiranim šapicama Miloševića, Šešelja, Arkana i izvesnog Vučića, a kako njih niko nije optužio da su humanisti, s njima je bilo laća. Prava opasnost ionako nije dolazila od njih nego sa neba, kao što predobro zna svako ko je lično poznavao neku žrtvu bombardovanja. Evo, i ja sam znao jednog poginulog, bio je to Slavko Ćuruvija, kojeg je mučki NATO projektil ubio 11. aprila 1999. pred njegovom kućom. Jelda da je bilo tako? Dobro, trenutno možda još ne verujete u tu prilično ekstravagantnu teoriju, ali bez brige, najdalje za godinu-dve – a zahvaljujući nastavku rada one TRB – i to će se naći u zvaničnoj verziji naše istorije. I niko neće imati ništa da prigovori pravcu u kojem je bizarno ekspandirala stvarnost koje se sećamo, osim možda po neke izdajnice a la Jelena Milić, ako do tada ne bude ugušena katranom i perjem.
I tako, eto nas u Vrlom novom svetu Srbije u 2016. Danas je NATO mnogo veći zlikovac nego što je bio 1999. ili 2001, presuda Karadžiću nam je mnogo teže pala nego što bi to bilo recimo 2001, Republika Srpska nam je iz zenice (pardon, Banjaluke!) oka ispala, što onomad za mnoge od nas ne bi bilo slučaj, i mnogi koji su za onog vakta bili Antiprotivni, ili se bar držali po strani, danas su emotivno-politički-jezički regresirali na stadijum loše (i pred samima sobom?) prikrivenih apologeta ili bar relativizatora onog najgoreg, i uopšte, čovek bi rekao da 1999. zapravo još uveliko traje, mnogo više danas nego pre petnaest godina, kao da je neko nepažnjom prvo uključio rikverc na vremeplovu, a onda u panici zaglavio dugme. Sve su to taj TRB i PUEB, kažem ja vama, u poređenju s njima i HAARP je mačji kašalj.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: