Upišavanje od sabornosti

Da je počem Oskar Davičo živ - a prava je šteta što nije, imao bi on šta da kaže - možebiti da bi ovde često citiranu i parafraziranu pesmu "Srbija" dopunio stihom - Oj, Srbijo, među sabornostima. Ono, fakat, i Davičo je bio sklon sabornosti, ne, doduše, nacionalističkoj, nego internacionalističkoj, ali se - bujna, pesnička priroda, kakvim ga Bog beše sazdao - u ondašnju sabornost slabo uklapao, pa je često dolazio u "sukobe", ali to je već tema za "Istoriju radničkog pokreta", a ne za našu kolumnu.

Naša tema je - upišavanje od sreće, tačnije rečenica iz onomađašnjeg famoznog o voditeljki Radija Beograd koju sam neosnovano osumnjičio da je na vest o šešeljooslobađanju pišnula od sreće, što je - predvidivo - izazvalo moralnu paniku, ne samo u komentatorluku, nego i šire. Preterao si, nema smisla - tako su mi spočitavali poznanici - žena je samo radila svoj posao, sloboda izražavanja koja važi za tebe - a vrlo si slobodan - treba da važi i za voditeljku. I pročaja.

Svaka čast voditeljkinoj slobodi, ali ima tu stanovitih razlika. Evo prve i najvažnije. Odgovornost za raznorazne sloboštine koje si dopuštam u Famoznom pada isključivo na mene (mada je Đole Vukadinović protivpravno utužio i Danas), a ne na Danas i osnivača mu Dangrafa. Radio, međutim, Beograd je takozvani javni servis čiji je osnivač naša takozvana država, što radiobeogradske uposlenike - ne i njihove goste - obavezuje na strogu nepristrasnost. Sledstveno bih - da je stvar bila obrnuta, da je Šešelj fasovao 150 godina strogog zatvora u KP Domu Zenica - voditeljki zamerio ako bi se tome javno obradovala. I zbog toga pišnula.

Posao javnog radio-servisa je emitovanje informacija - ako je ikako moguće tačnih - a ne raspirivanje emocija. Ukoliko nije tako - a nije - e, u tom slučaju se velegradski radio očas pretvori u mahalsku razglasnu stanicu. Sakloni Bože da bih bilo kojoj voditeljki osporio pravo na emocije, ali držim da to pravo ne sme da bude obaveza jer je ideja radio-informisanja da nas obavesti šta ima novo u zemlji i svetu, a ne u voditeljkinoj duši i srcu.

Ima tu još jedna stvar. Nad Radijom Beograd danonoćno se nadvija duh - umal ne rekoh zloduh - njegovog osnivača, države Srbije, tako da prosečan slušalac može lako doći u napast da pomisli da su radio emocije u stvari državne emocije i da su - posledično - obavezne za sve. I tu na scenu stupaju ovde već opisani problemi sa sinhronizacijom emocija. Što možda ne bi ni bilo tako loše da su u pitanju takozvane "pozitivne" emocije. Ali to kod nas nije slučaj. Mi smo saborni uglavnom u čemerima i tugovanjima. Kao ono, osamdesetih godina, kada smo sirenama pozivani da, gde god se zatekli, zastanemo i saborno umremo na minut u znak žalosti za Titom. Sećate li se kako je to završilo. Brzo smo se upišali od nesreće.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: