Jano, vodo ladna

Znam komentatore, što kaže naš narod - "u fasu". Znam šta sanjaju, šta im se događa, ne, međutim, zato što sam prozorljiv, nego zato što su ta divna stvorenja apsolutno predvidiva, a opet - po njihovom mišljenju - još apsolutnije neprejebiva. Sve im je jasno, sve vide, ne možeš im uvaliti dubaru taman da ti je - što opet kaže "naš narod" - sir ko kajmak.

Sledstveno sam odnekud znao da će lapidarni osvrt na Đoletov crnogorski duševni bol izazvati bujicu komentatorskog ogorčenja i podastiranja dokaza za osnovanu sumnju da me Milo - za rad na razbijanju srpstva i čekićstva - plaća više nego Oco, koji se, fakat, pokazao kao džimrija. Ono što me u toj celo toj stvari (donekle) uznemirava jeste osnovana sumnja da komentatori uopšte nisu - kako ih površni mrzitelji poimaju - polupismeni (i polupijani) elebaci koji si lupetanjima daju oduška, nego da su to takozvane integrisane ličnosti, verovatno fakultetski obrazovani "porodični ljudi", stanovnici naših đubretom zatrpanih velegradova i palanki, nezadovoljni životom i mizernim mesečnim primanjima koja su, je li, posledica belosvetske mržnje na "sve što je srpsko".

Sećate li se (sećate se moj Crven Ban) kad je Đole Vukadinović vaktile otišao u Crnu Goru, konkretno u Bar, i kako je u Baru, žaleći što više nije srpski, pevao "Tamo daleko" i kako se zaricao da u Crnu Goru više nikada neće otići, uz ogradu - "dok ponovo ne bude srpska", palo je posle toga i neko Đoletovo utuživanje. I muda u drahmama koje pomenuti inkasirao.

Ja sam se tada zapitao - a i sada se pitam - zašto je Đoleta toliko bolio Crven Ban za Bar, ne bi li bilo dušekorisnije da se zabrine nad žalosnim stanjem palanke u kojoj živi i da - kako se to kaže - malo pogleda svoja posla i svoj komšiluk, umesto što nariče nad tegobnom situacijom u Kolašinu i Rožaju.

Ako vas interesuje šta ja mislim o turborodoljubivoj brizi za daleke srpske zemlje i tamošnje srpske varošice, odmah ću vam reći da briga za daleke srpske palanke ništa ne košta (još se na tome može malčice i zaraditi) i ni na šta ne obavezuje. Samo zakukaš i završio si posao, a uzgred se i etablirao kao velenacionalni radenik. Jer, pazite, koji to nacionalno svestan Srbin neće ceniti Đoletovo epohalno otkriće da je, usred prestonog Beograda, u slobodnoj prodaji dostupna hrvatska voda Jana, koju bi prava srpska žeđ trebalo da prezre iz dubine duše. Inače, crnogorske nezavisnosti što se tiče, ja sam - iz svojih razloga - priželjkivao da do nje ne dođe i da SR i MNE ostanu u kakvoj-takvoj zajednici. Ali eto, bi kako bi, s čim se ja pomirih, za razliku od Đoleta i komentatora, koji su i dalje uvereni da "mi možemo i ono što ne možemo", da boj ne bije "svijetlo oružje, nego srce u junaka". I pročaja. I pročaja.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: