Ten Years After Đole

Beše to - do onoga "Đole" - solidan bend, voleo sam da ga slušam, ali nedelju ipak započinjemo sagom o istoimenom Vukadinoviću, batlija je on, možda i nama dobro krene kao što je krenulo njemu, ko zna. Kad kažem da je Đole batlija-čovek, uopšte nisam ironičan. Vukadinović uspešno obdelava svoj analitičko-politički vrt sa stazama koje se račvaju na sve strane i, uopšte, može se reći da je srećan u smislu u kome je Tolstoj rekao da su sve srećne porodice slične.

Ali budući da je ovaj svijet tirjan tirjaninu, a kamoli Vukadinoviću Đorđu, ima nekih stvari koje rečenom sreću kvare i remete mu duševni mir. Evo jednog primera. Retko se, recimo, koje godine dogodi da Sajam knjiga otvori neka ličnost po Đoletovom ukusu - proverena, dovoljno nacionalna i neizdajnčka - tako da Đole krajem svakog oktobra pada u književni karasevdah i u svojoj proseravaonici u Politici lamentira nad neumtnim krajem srpske književnosti, Srbije, srpstva uopšte.

Kadiluci naše zemlje ponosne sledeća su velika muka Đoletovom duhu. Voli Đorđe da presavije tabak i da utuži, a neumeren je u proceni kompenzacije za duševne bolove, sledstveno čemu - uprkos višekratnim savetima (sa raznih strana) da se obrati odgovarajućem lekaru, Sandi RI, npr. - Vukadinović sudski redovno potražuje po nekoliko hiljada evra, da bi posle silnih natezanja dobio maksimu par stotina hiljada muda sterlinga u drahmama.

Nezavisnost Crne Gore ipak ubedjvo je najveći Đoletov duševni bol i tom bolu posvećujemo našu današnju kolumnu. U ovogodišnjem lamentu nad crnogorskom nezavisnošću - opremljenom, kako Bog zapoveda, raznoraznim dokaznim materijalom koji ne dokazuje ništa - Đole se upustio u istraživanje uzroka zašto Srbiji "loše ide", pa kaže da je strateška greška u tome što je (ondašnja) Srbija "stalno tvrdila da nije u ratu".

Preterano je od Vukadinovića očekivati da se zapita nije li možda uzrok naše propasti i posledičnog otcepljenja najpre Kosova, potom Crne Gore, krije u tome što su se vlasti dokopali duduci, bilmezi, tutumraci i siledžije, od kojih je bio vrlo razumno otcepiti se. Nadalje, iz opšteg tona Đoletovog najrecentnijeg prosera da se naslutiti da mu je zdravo krivo što - kad je bilo stani pani - Srbija pod mudrim rukovodstvom njegovog tadašnjeg sponzora, Referendumskog Lopova, nije otvoreno ušla u rat za srpsku Crnu Goru, nego se onako kabinetski, kukavički, odala guslarskim večerinkama i koještarijama. Živo me, inače, interesuje šta je to u Crnoj Gori lično Đoletovo, što su mu mrski montenegrinski independisti otcepili od duše, a takođe me živo interesuje šta će onomađašnji belolistićari, crtači čiča Gliša i proči pomisliti kad jednog dana - koji uopšte ne mora biti daleko - Đole, ili bar neko s kim je Đole blizak, zasedne u pustolinu u Nemanjinoj. Pa drekne - na Podgoricu!



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: