Duletova istorijska čorba

Sevap je da se malo odmorimo od politike i političke filozofije, pa ćemo se u današnjoj kolumni vratiti na zapostavljenu temu srpske palanačke gastronomije i, uopšte, života u palanci, kao takvoj, für sich und an sich.

Sticajem okolnosti izašao sam na zao glas kao mrzitelj srpskih palanki, što uopšte ne korespondira sa činjeničnošću. Naabarot! Maltene celog života mislim da su palanke pravo srce Srbije i da bi za Srbiju bilo pametno da svoju ekonomiju temelji na razvoju palanki, a ne na megalopolizaciji Beograda, protiv koga apsolutno nemam ništa, ali mi se čini da ga si Srbija ne može priuštiti.

A evo i zašto. Turite prst na ćelo pa se zapitajte da li bi, ekonomski neuporedivo snažnija, Kina mogla podneti Peking od 350 000 000 stanovnika – a to bi bio raj "odnos". Ne bi! Zato to Kina i ne pokušava, za razliku od Srbije koja misli da osiromašena srpska provincija može izdržavati prestonicu u kojoj će se – milom ili silom – sabiti četvrtina populacije. Uzmimo drugi primer, Ameriku. Jeste da su u NJujorku i Vol Strit i kurve i kokain, ali Amerika svoju moć temelj na nepregledni poljima nafte, pšenice i kukuruza.

Sad će zakerala da graknu – jebo te kukuruz, to je prevaziđeno, trebaju nam nove tehnologije i fakat nam trebaju, ama novih tehnologija nema bez nafte, pšenice, kukuruza i pročih bazičnih sitovina, a kako to izgleda u praksisu, to je tema naše današnje kolumne.

Sledi priča o blaženopočivšem Duletu Mornaru i njegovoj izuzetnoj čorbi. Dule, neka mu je laka zemlja, odista beše mornar, to mu je bio i nadimak i zanimanje, što će reći da je Dule plovio belosvetskim morima na prekookeanski brodovima – i za to bio lepo plaćen – i da je jednom u dve godine, skupivši pripadajuće mu godišnje odmore, dolazio na po tri letnja meseca u Bajinu Baštu, iako je komotno mogao da ode na Ibicu ili u Sen Trope ili u već neki vlažni san naših velegradskih palančana.

Tako jedne godine banu Dule kod našeg druga Jovice, kod koga sam i ja tih godina o letima konačio, i onako, s vrata, smoren od puta, upita – šta ima da se jede. Na meniju beše čorba, laka, letnja, šuplja kost, povrće i tako to, što ne znači da smo Jovica i moja malenkost držali dijetu, o ne, u to smo doba bili šlang, nego znači da je budžet bio, kako se to kaže, tanak. Da ne dužim. Nije ovo loša čorba, reče Dule, ali sutra ću vam ja pokazati kako se kuva PRAVA čorba. Rečeno učinjeno. Ujutru kupio Dule dva kila teletine – od ruže – ceger celera, šargarepe, karfiola, sve to iseckao, turio u lonac i – šta? Čorba vaistinu beše dobra. Još je pamtim. Ima li naravoučenija? Kako da nema. Lako je napraviti dobru čorbu kad imaš para, a para imaš kad nešto konkretno radiš, mislite o tome.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: