Theologia Serbica

Da je sholastička teologija počem ponovo u modi, problem oko koga bi se u Srbiji lomila teološka koplja ne bi bio onaj nadaleko čuveni - koliko anđela može stati na vrh igle - nego da li je moguće da Oco Vučić uradi (ili bar pomisli) išta dobro. Saglasno mišljenju ovdašnjih teologa-ateista, to je apsolutno nemoguće, što je, opet, u koliziji sa mišljenjem drevnih bogoslova koji su naučavali da ne postoji niko apsolutno zao i ništa apsolutno zlo.

Sotona je suštinski, kažu isti ti drevni bogoslovi, dobar kao i u početku, samo mu se volja birvaktile žestoko pokvarila, slobodnom odlukom postala zla, i takva će, pokvarena i zla ostati u vekove vekova. Možda bi se Arhirogonja i pokajao - zna on dobro šta ga čeka - ali niti hoće niti može jer u višnjim nebeskim sferama važi pravilo taknuto-maknuto, koje na Zemlji, staništu nas, ljudske sirotinje raje, ne važi. Mi, ljudi, imamo privilegiju i da brljamo i da brljotine ispravljamo, nevolja je u tome što smo mnogo skloniji pravljenju nego ispravljanju brljotina, a u Srbiji se ide i korak dalje pa kad se slučajno pronađe neko spreman da brljotinu ispravi, javnost mu to naprosto ne dozvoli.

Dosta teologije! Pređimo na stvar. Oco Vučić onomad obznanio srpskom narodu i senatu da je nameran podići spomenik Zoranu Đinđiću i ta je obznana evropsku mahalu beogradske prestone kasabe bacila u težak amok. Dobro, de, Oco je, po svom običaju i u svom stilu, stvar postavio tako kao da će lično on, svojim umećem, rukama i parama, podići spomenik Zoranu Đinđiću, ali u sveopštoj antivučićevskoj pomami u apsolutni je zasenak pala činjenica da će Đinđiću spomenik (ako uopšte bude podignut) u stvari podići srpska država i svi mi, građani Srbije, koji smo u i te kakvoj obavezi da taj spomenik podignemo, mada nisam sasvim siguran da ga zaslužujemo.

Svi znamo da je Oco Vučić pravio (i nastavio da pravi) brljotine, ali njegova inicijativa za spomenik Đinđiću nije brljotina. Na od preterane upotrebe već izlizani prigovor da Vučić nema "moralno pravo" da bude u bilo kakvoj vezi sa Đinđićevim spomenikom, sam bi se Đinđić slatko nasmejao, ne zato što je bio nemoralna ličnost i makijavelista - što mu se i dan-danas nabija na nos - nego zato što je kao vrhunski filozof (kamo sreće da je to i ostao) dobro znao da sinovi svetlosti i sinovi tame postoje samo u iranskoj i srpskoj mitologiji, a da se u stvarnom svetu kreću ljudi koji čas urade nešto loše, čas nešto dobro, a da ponajviše dobra urade na onim mestima na kojim lični ego ne postavljaju u centar sveta. Pa ga zamaskiraju nacijom, demokratijom… Dopišite.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: