Mirović Igor, šamarčina po zasluzi

Šta je tačna mera građanske pasivnosti i pokornosti koja bi zadovoljila Aleksandra Vučića i njegovu medijsko-političko-policijsku pretorijansku gardu, pa bi prestali da nas kinje glupostima o belosvetskoj zaveri protivu njih, tj. Njega? Tu meru nikada nećemo tačno izmeriti jer je nećemo videti i osetiti tj. dosegnuti, pošto je po prirodi stvari nedosegljiva: Vučićevi kriterijumi i očekivanja od nas stalno rastu, pa mu ono što bi mu pre nekoliko godina izgledalo kao najlepši san više nije dovoljno, štaviše frustrira ga, jer ne može da isprati progresivno narastanje njegovog (ne samo) političkog narcisizma.
Silne su nedelje prošle od izbora na kojima je pobedio, mada nije dosegnuo neke od najbitnijih ciljeva zbog kojih je veštački izazvao izbore (kao što se veštački može isprovocirati prevremeni porođaj, ali bogme i pobačaj), a još nas drži u slatkoj neizvesnosti glede sastava svog kabineta, u personalnom, ali i u stranačkom smislu. Pa nas njegovi mediji još i drže u napetosti kakve li to „teze“ (bez Fojerbaha) Vučić piše – kao da nam ih neće izdeklamovati svojim drhturavim glasom večito uvređenog derana u višečasovnom direktnom prenosu – a mi valjda treba da se pravimo da verujemo kako zaista imamo posla s proročansko-vizionarskim objavama, a ne s nadobudnim smatranjima i demagoškim projektima (iz utopijskog fiction žanra Večito Odgađane Bolje Budućnosti) jednog pretencioznog mediokriteta, kojeg je samo dubinska konfuzija savremene Srbije mogla da izbaci na površinu.
Ovo o slatkoj neizvesnosti oko sastava kabineta shvatite kao gorku šalu, jer se zapravo iskreno čudim ljudima – a ima i ozbiljnih među njima – koji misle da je zaista važno kako će se zvati statisti i imitatori ministara u Vučićevom Trećem kabinetu, i koji drže da će nam broj i snaga ovih ili onih među njima (proevropskih i proruskih, i tome slično) zaista saopštiti nešto važno i supstancijalno. Naravno da neće, makar i zato što se s Vučićem na čelu zemlje svet svakog jutra iznova rađa, a ono što je prethodne večeri važilo kao neprikosnovena istina, već bi ovog jutra moglo da završi ne samo na đubrištu, nego i u organizovanom zaboravu: „Ko, ja rekao to i to? Kad, juče prepodne? Pustite vi te priče, kad je to još bilo, a uostalom, znam ja dobro za koga i u čijem interesu vi radite!“…
Nije li nam sve to vreme od postizborne „savamalske“ noći do danas prošlo u seriji kapricioznih Vučićevih tripovanja na sve zamislive teme? A u kojima su mu ovako ili onako statirali svi, od Putina, Davenporta i Kolinde Grabar do živopisnih lokalnih politikanata u prividno širokom rasponu od Čedomira J. do Muamera Z. Farsično je sve to, a kraj će biti tužan, ali kraj je još podaleko mada se, s druge strane, sve jasnije nazire.
Ipak, ima jedno vučićevsko Imenovanje koje jeste znakovito te otuda u tom smislu – zapravo: samo u tom smislu – važno: to je hirotonisanje Mirović Igora, lokalnog novosadskog radikalskog politikanta iz najgorih godina naših života, ratno-poratnog političkog marodera i štetočine širokog spektra dejstva, za predsednika pokrajinske vlade Vojvodine.
Odmah ću se izjasniti: pozdravljam taj gest. Makar utoliko što je negde lišen licemerja, samim tim tako atipičan za vlasnika i gospodara svih tih trivijalnih sudbina i egzistencija, mirovićevskih, gojkovićevskih, vučevićevskih i sličnih. Naime, ako nakon četvrtvekovnog iskustva s radikalskom i postradikalskom tevabijom Vojvodina više nije bila u stanju da učini ama baš ništa pametnije od toga da im se prepusti u šake i u globalu i u detaljima, onda ta Vojvodina nekako i zalužuje da bude direktno ponižena i, da prostite podjebena jednim Mirovićem, kao sirovim licem ništavila koje veselo stoji iza svih tih bednih biografija, a ne da joj se tepa i ulaguje nekim „svilenijim“ likom koji bi uspešnije krio radikalsku vučju narav.
Mirovićizacijom Vojvodine Vučić je jasno poručio ne samo šta misli o severu svoje zemlje, nego i o svemu što je sa svojim pajdašima radio u prethodnih četvrt veka: možda su „stilski“ negde isklizavali (mladost-ludost!), ali bili su na ispravnijoj i svetlijoj strani istorije, smatraju oni, pa zašto onda da se stide svojih političkih biografija? Evo, sama činjenica da taj Mirović ponosno postoji kao (hm) relevantna javna činjenica najbolji je dokaz da „nije ništa bilo, i nema razloga“, što bi rekao jedan pesnik iz zagrebačke magle. I zašto ga onda – Mirovića, ne pesnika – ne imenovati za gaulajtera jedne odumiruće Postvojvodine?
Možda je Vučić ovim činom ponajviše zveknuo zvonku pljusku onoj umereno-sredinskoj i malograđanskoj Vojvodini koja je na Večitoj Ekvidistanci prema svim javnim pitanjima, dilemama, izazovima i opasnostima i koja „ne bi da se meša“, kamoli da huli na moć i silu; ona je tu šamarčinu debelo zaslužila, pa neka joj je – ako je u stanju išta još da oseti zbog enormne debljine obraza. Istovremeno, šamar je zveknuo i onima koji su svih onih godina bili na strani suprotnoj od njega, a sada bi mu tako rado jeli iz ruke – samo ako se u njoj nađe kakvog zrnevlja za njih. Prvo ih je privabio, a onda ih je elegantnom mirović-piruetom odbacio duboko u šikaru. Njima je Mirović na čelu pokrajine bio nepodnošljiv jer je simbol isuviše ogoljene rezidualne radikalštine, plus mutljavina raznih vrsta, ispravno su procenili da bi ih takav konkubinat politički odviše koštao, ali je možda ipak bilo prekasno: bilo je odviše jasno da se tu više ne pregovara o vrsti usluge, nego samo o ceni. Makar i političkoj. A kad se dotle dođe, kasno je za prenemaganja.
I zato, srećan vam novi, a stari Mirović Igor, čovek kojem je u životu krenulo baš onda kada je Vojvodini u životu stalo. I opet će, bez brige. I nije nam za to kriv ni Mirović, ni njegov gazda, nego smo „krivi mi što smo ih pustili“, kako je odavno još i savršeno tačno rekao jedan relativno manje poznati i ugledni Vojvođanin („manje“ u poređenju s jednim Mirovićem), a kojeg je radikalski junoša onomad javno marširao iz rodnog mu grada koji je opevao i iz zemlje koju je taj nešto beznačajniji Vojvođanin takoreći iznova izmislio i stvorio; pa makar i tek zato da se nedostojni i besramni po njoj komotnije olakšavaju.


Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: