Pasulj a la Rača

Zluradi komentatori verovatno očekuju da ću današnju kolumnu posvetiti (privremenoj) ostavci Ljilje Smajlovićke, ali to uopšte neće biti slučaj, razloge sam već podastro cenjenom publikumu. 

Današnja kolumna biće posvećena bajinobaštanskoj gastronomiji koju su - kao uostalom i vikend kolumne posvećene kulturi - burni događaji odgurnuli u zapećak. Šta je dakle pasulj a la Rača, šta vam je sve za njega potrebno i kako se to regionalno jelo sprema? Pre svega, potrebna vam je oveća reka pored varoši u kojoj živite, pored reke šljunkovita plaža, najveći zemljani lonac made in Zlakusa, a najpotrebniji je Vlade Kulaš, autor pasulja a la Rača (to je plaža na Drini) sladokusac, i ranoranilac, što je vrlo bitno, jer se pasulj u zemljanom loncu ne "pristavlja" posle šest ujutru.

Ovako to ide. Kad se u Bajinoj Bašti prevladaju srpske podele i kad padne dogovor da se pasulj kuva, Vlade Kulaš urani zorom, dođe na Raču, naloži vatru, na vatru turi zemljani lonac, a u lonac - u kome vri voda iz Drine - ubaci prethodno pripremljen pasulj, luk, šargarepu i još neke sastojke koji su njegova strogo čuvana kulinarska tajna, potom sedne na tronožac, popije rakiju i - posmatrajući nemirni tok Drine - oda se razmišljanjima o prolaznosti (i protočnosti) svega na ovom svetu.

E sad, kako se ko od bajinobaštanske stare (sada već prastare) ekipe budi i dolazi na Drinu, donosi sobom - neko suvo rebro, neko svinjski papak, neko komad junetine, neko parče slanine, neko kotur užičke kobasice, neko ovo, neko ono, u pasulj a la Rača idu sve vrste suvog i presnog mesa - i to što je doneo ubacuje u lonac, pa se pridruži Kulašu u pijuckanju rakije, posmatranju nemirnog rečnog toka i lokalpatriotskim lamentacijama tipa - eh, da Andrić spusti ćupriju šezdeset kilometara nizvodno, gde bi nam kraj bio, Bajina bi Bašta bila svetski slavna, a jok ona rupa, Višegrad. I pročaja.

Osnovna ideja pasulja a la Rača nije krkanluk, nego druženje i razgovor uz - sad, ko šta preferira - rakiju ili pivo, koje se inače kupuje u obližnjem inostranstvo; skokne neko kajakom do Bosne, po gajbu ladnog piva, triput je skelanska prodavnica bliža od najbliže otadžbinske samoposluge. Ima tu još jedna čudna stvar. Sedeti na julskoj pripeci pored vatre na kojoj se krčka pasulj, uopšte nije neprijatno, izjednače se valjda temperature, šta li - no dobro, bilo kako bilo - negde oko pet popodne dolazi ključni momenat u kuvanju pasulja a la Rača - ubacivanje suvog svinjskog uveta na pasuljevu šoroboćkajuću površinu, ali tako da uvo jednom polovinom izviruje iz krčkajuće mase.

Sad će se neki naivčina zapitati - kakva je to suvo svinjsko uvo, sad, pa tajna? Sad ću vam je otkriti. Negde oko pola sedam, kada "preladi", Kulaš se nagne nad pasulj i šapne u svinjsko uvo - jesi li skuvano? Ako uvo nemuštim jezikom kaže da jeste, onda se pristupa, kako se to stručno kaže, konzumaciji. Prijatno.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: