Potrošnja sveta

Vreme je definitivno pregazilo štampane medije. Juče ujutru novine su osvanule na trafikama sa uobičajenim, prosečno neveselim naslovima, a u međuvremenu se dogodio jezivi masakr u Nici, što me je podsetilo - pominjao sam to već ovde - na čuđenje sa kojim sam, prelistavajući jednom zgodom predratne brojeve Politike, ustanovio da su izveštaji Politikinog specijalnog dopisnika o ratnim zbivanjima u Abisiniji štampani za zakašnjenjem od deset dana. Beše to u vreme u kome su se katastrofe događale unutar realnosti, kao povremena iskliznuća iz ustaljenog poretka stvari, da bi se posle samo osamdesetak godina svetska realnost pretvorila u permanentnu katastrofu, a redovni poredak stvari u povremeno iskliznuće, u neku vrstu predaha između sve učestalijih prirodnih i društvenih kataklizmi.

Imaćemo u danima koji slede iha-ha prilike da se načitamo, naslušamo i nagledamo velepalamudnih smatranja i analiza na temu - zašto se u Nici dogodio masakr i da li moguće da se takve stvari spreče. Biće tu vazdan priča o gnevu siromašnih i potlačenih, o plati za grehe imperijalizma, o mečki koja je zaigrala i pred kapitalističkim vratima, o neophodnosti međunarodne saradnje u borbi protiv terorizma, ali sve će te priče biti luk i voda. A zašto? Zato što se sve one zasnivaju na pojmovnom aparatu nasleđenom iz doba Prve tehnološke revolucije, posle kojeg je tehnologija munjevito napredovala - mada se to, strogo uzev, napretkom ne može nazvati - a pojmovni aparat ostao da tapka u mestu.

Današnji svet sve više liči na ostarelu lepoticu koja svoje poslednje dane provodi u nostalgičnim sećanjima na mladost i grotesknim pokušajima da - uz pomoć botoksa, estetske hirurgije i turbo šminke - mladost ponovo vrati, što znamo, ne biva, kao što još manje biva da se globalna stvarnost vrati u pređašnje stanje relativne bezbednosti i bezbrižnosti. Ima neke zloslutne simbolike u tome što se masakr u Nici podudario (možda i smišljeno) sa proslavom Pada Bastilje - početkom Francuske revolucije, crvenim slovom u kalendaru belosvetskog sekularizma - događajem koji je, pod kukuljicom devize sloboda, jednakost, bratstvo - u svet na velika vrata uveo - terorizam. Do tog datuma (14. 7) bilo je ratova, surovosti, nepočinstava uopšte, ali nije bilo ideološki motivisanog nasilja. Sad će levičari da graknu - crnokošuljaš, mračnjak i pročaja, ama nepotrebno jer moja malenkost - ma koliko je ne simpatisao - nema ništa protiv Francuske revolucije, štaviše, u toj revoluciji vidi etapu u svetskoistorijskom procesu koji je De Mestr nazvao - trošenje sveta, trošenje u najbanalnijem smislu, kao trošenje para po buticima u supermarketima, sve dok se ne ode u takozvani minus, u koji je svet, kako mi se čini, poduboko zagazio. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: