Propast nacionalnog jedinstva

Eh, kako vaktile srpski politički analitičari behu nacionalno jedinstveni.

Kako su samo saborno marširali strojevim korakom po redakcijama i TV studijima naše zemlje ponosne, kako su samo unisono osipali drvlje i kamenje po nesrpskim pojavama i ličnostima, kako su se samo lepo družili u mitskoj kafani Mornar i kako su samo - uz riblju čorbu i kupus salatu - pevali o slobodi kao što je i ona pevala o njima. Ili tako nekako.

A onda im se - kao grom iz vedra neba - dogodio stari srpski usud - raskol, a tajnu analitičarskog karapičvajza je - zajedno sa gomilom prljavog veša - srpskom narodu i senatu u pretprošlom broju Vremena otkrio Slobodan Antonić, što je izazvalo žučnu polemiku, najpre u Vremenu, a potom i šire. Optužio je, naime, Antonić Branka Raduna, Dragomira "bucko lazmisla" Anđelkovića, Željka Cvijanovića - možda i još neke, a ja zaboravio - za kolaboraciju (iz koristoljublja) sa nenarodnim režimom Aleksandra Vučića, čime su, je li, počinili teško krivično delo izdaje nacionalnih interesa i prelaska u tabor mrskih evrofila - i u političkom i u monetarnom smislu reči "euro".

Pominjao je Antonić neke silne pare koje je Radun dobio od nekoga da štampa neku knjigu koja je, na kraju, odštampana u dva-tri primerka, a kao primere časnih, nacionalno svesnih analitičara skromno naveo Đoleta Vukadinovića i samog sebe, pominjao je Antonić još štošta što bi možda interesovalo bakale i komentatore, ali ne i nas koji čitamo stara, dobra papirna izdanja novinčina, pa stoga nećemo zalaziti u sitna crevca.

Željko Cvijanović je na te optužbe - zbog kojih u burnijim vremenima i glava može da odleti - odgovorio u poslednjem broju Vremena poprilično argumentovanom tvrdnjom da na političkim častima Antonića i Vukadinovića (umal ne napisah Iljfa i Petrova) ima podosta mrlja, ali i ekstremno argumentovanim podsećanjem na vremena - epohu Referendumskog Lopova - kada su Slobo i Đole bili režimski analitičari, da bi - kada je nastupila epoha JexS-a, prekonoć "požuteli", okrenuli ćurak naopako i počeli da rade - čuj sad - nekakva istraživanja, šta li, za Lutriju Srbije, koja je posle toga propala i pročaja.

Moglo bi se reći - ciganska posla - ali nije to baš tako jednostavno, sve to vuče korene iz davne prošlosti, iz političke tradicije naše majke, Vizantije, u kojoj su se - na podobije moderne Srbije - ideološke i političke razlike takođe svodile na boje, s tim što su se - za razliku od Beograda u kome se glože "žuti" i "crni" - po Konstantinopolju prepičkavali (vrlo često krvavo) "plavi" i "zeleni". Možda vas interesuje oko čega su se gložili "zeleni" i "plavi". Oko iste stvari oko koje se glože i srpski "crni" i "žuti" - oko konjskih trka i prihoda od klađenja. Zbog toga je, tvrdi Nikolaj Fjodorov, Vizantija propala, a zbog toga će, tvrdi moja malenkost, propasti i Srbija.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: