Sačuvajmo srpski jezik...

I srpsku ćirilicu (a Srbe ko jebe), tako bi se ukratko mogla opisati gromoglasna, višemesečna akcija juče ovde pomenute Ljilje Smajlovićke - blistavi primer zasenjivanja prostote iz čistog koristoljublja.

Da su bolja vremena, možda bi se mogla pokrenuti i akcija pod nazivom - "Sačuvajmo srpski jezik od Ljilje Smajlovićke" - ali vremena su takva kakva su, pa se moramo zadovoljiti današnjom kolumnom. Na prvo čitanje, Smajlovićkina akcija zvuči krajnje dušekorisno - jezik je bitna stvar, tu sumnje nema - ali već na drugo čitanje čovek mora da se zapita - od koga to treba čuvati srpski jezik - a kod trećeg čitanja čoveku naprosto puca pred očima da je Smajlovićkina akcija još jedna rukotvorina starog srpskog zanata - raspirivanja osećanja ugroženosti. Ništa ne košta, a donosi ugled (i još štošta) u beogradskoj čaršiji i mahalama.

Da li rečeno znači da srpski jezik nije ugrožen. Apsolutno ne. I te kako je ugrožen. Ali oni koji ga ugrožavaju listom su Srbi. I nije to neka srpska "posebnost". Svi ovosvetski jezici ugroženi su rastućom nepismenošću i površnošću koju sobom donosi poplava komunikacionih tehnologija, a i mnogi drugi uzroci za koje moja malenkost nije stručna.

Ali ako moja malenkost nije stručna za lingvistiku, i te kako je stručna za pronicanje u ovdašnje "patriotske" marifetluke. Razmotrimo stvar. Smajlovićki je svakako poznato da neki jezici - da pomenemo latinski i starogrčki - nadžive svoj narod, a da još nije zabeležen slučaj da je neki jezik umro, a njegov narod nastavio da živi. Bivalo je, fakat, slučajeva - Irci, na primer - da narod nastavi da živi i da sačuva identitet, a da (većinski) usvoji neki strani jezik, u datom slučaju engleski, ali čvrsto sam uveren da mi, Srbi, nismo u toj opasnosti.

Idemo dalje. Nacionalne jezike čuvaju, razvijaju i obogaćuju pesnici i pisci, nipošto lingvisti, a pogotovo ne novinari koji su - uz časne izuzetke - glavni uništitelji jezika, mada novindžije drugačije misle o svojim jezičkim veličanstvima.

Sledstveno bi - ako mene pitate - izraz vrhunske brige za srpski jezik bila državna strategija za poboljšanje položaja knjige (i književnika), a ne oslobađanje Politike od PDV-a zato što se te "novine štampaju ćirilicom". Da stvari stoje bolje - kao što ne stoje - svakako se ne bi dogodilo da jedan od najvećih srpskih pesnika, "ikada", Novica Tadić, umre takoreći u bedi, a da nam Ljilja Smajlovićka - i njoj slični - u firmiranim međunarodnim nošnjama spasavaju jezik od nas samih. Koji smo mnogo ugroženiji od srpskog jezika. Ali ipak mislim da Oco ne treba da smeni Smajlovćku. Bila bi to nepravda. A vi razmislite zašto.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: