SFR Britanija

KAKVA BI MOGLA BITI BUDUĆNOST NEZAVISNE ENGLESKE? MI O TOME SVE ZNAMO – JER U TOJ BUDUĆNOSTI ŽIVIMO
Mogu infantilni obožavaoci "neposredne demokratije" da pričaju šta hoće, ja se radije držim one poslovice zdravoga razuma koja veli: "Da su referendumi dobri, i Švabo bi ih imao". Ali nema, bar ne o ozbiljnim stvarima, jerbo kažu da je izvesni Hitler uz pomoć četiri referenduma promenio sistem i učvrstio diktaturu. Pošto je Nemcima jedan Hitler bio dovoljan, referendume su de facto stavili izvan zakona i prepustili ih onima koji nisu imali takvo iskustvo. Recimo, Britancima.
Nema ni dve godine kako je Škotska glasala o nezavisnosti od Velike Britanije – zapravo, škotska bi nezavisnost značila i kraj Britanije – i... izabrala ostanak u zajedničkoj državi, čak i ne s tako tesnom razlikom. Bilo mi je drago, čuj drago, bio sam ponosan kao da u tome ima neke moje lične zasluge. E sad, zasluge fakat nema, ali ima dubokog uverenja da je neodgovorno zarad relativno banalnih nezadovoljstava cepati ozbiljne, stare, za život zapravo udobne države, demokratske i prosperitetne. Gledao sam na taj sažaljivog prezira dostojni petty nationalism independističkih Škota kao na tipično malograđansko proseravanje, na diletantsko pokrivanje palanačkog sebičluka i uskogrudosti s primesama fašistoidnosti zvučnim frazama i "socijalno osetljivom" retorikom. Da, bilo mi je drago što je Britanija o(p)stala kao da mi je iz oka ispala, i uopšte nisam mario za "čerčilovsku" logiku upotrebljenu ovaj put u obrnutom pravcu, onu koja bi me radoznalo pitala: "A šta to tebe briga, ionako nećeš živeti tamo."
Dve godine kasnije, Britanija je izglasala famozni "bregzit" iz EU, najviše zahvaljujući unutrašnjosti Engleske, jer je London ubedljivom većinom glasao za ostanak, baš kao i Škotska. Britanska "nezavisnost" od EU mogla bi tako označiti i nezavisnost od sopstvenog postojanja: evo vam vaše jebeno ostrvo pa mašite junion džekom koliko hoćete, ali džaba jer nećete više imati – junion!
Zamislimo, dakle, sledeću situaciju, ionako veoma verovatnu u doglednoj budućnosti: novi referendum o nezavisnosti Škotske, s ciljem njenog ostanka u Evropskoj uniji. Ja i dalje nemam pravo glasa te i dalje "neću živeti tamo", ali kao kibicer – šta radim? Pa, ne, i dalje nemam nimalo simpatija za banalni škotski (ili koji god drugi nacionalizam), ali ovaj put imam više razumevanja, štaviše, možda negde u dubini srca priželjkujem da Škoti izglasaju nezavisnost.
Zašto? Šta se to promenilo? I šta nam to govori o naravi nacionaliz(a)ma? Promenilo se to da sada Britanija više nije mesto koje znači integraciju nego separaciju: ono se dobrovoljno većinski odvaja od svog "prirodnog" evropskog konteksta – manite me toga što se radi o ostrvu: pa šta? – u ime političko-ekonomsko-kulturološke samodovoljnosti; ako pak posežete za samodovoljnošću kao vrednošću (a ne hendikepom), ko vam kaže da neko drugi nema pravo da posegne za njom i primeni je protiv vas? Ako vi držite da je "otpor diktatu Brisela" legitiman argument za bilo šta, na osnovu čega ćete "otpor diktatu Londona" proglasiti za šovinističko- -izolacionističku floskulu? Iako ona jeste bila upravo to, sve dok joj vi niste dali argumente u ruke. I tako "srednjoengleski" petty nationalism na kraju Englesku ostavlja samom; u toj usamljenoj Engleskoj po meri mentaliteta sitnih dućandžija najteži bi život bio samim Englezima, onima koji svoj identitet ne baziraju na mahanju zastavom, klanjanju kraljici, makljanju sa navijačima neengleskih reprezentacija, toplom pivu i ponosnoj vožnji pogrešnom stranom druma. A baš o tome se na kraju krajeva ovde radi, koliko god da čovek može donekle da razume i uvaži strahove koje su kod "malog čoveka" podstakli demagozi iz dela političke elite, tabloidi etc. U tom smislu, ne padajte na fazone i belosvetskih i ovdašnjih, balkanskih, cinika na iznajmljivanje koji ovih dana trube da je za "brexit", ko biva, glasala ugrožena sirotinja, a za bremain privilegovana elita kojoj je dobro u statusu quo. U stvarnosti, i jednih i drugih ima mnogo s obeju strana podele; kao što jednom delu privilegovanih odgovara bremain, tako drugom i te kako odgovara brexit, a s druge strane, činjenica da je preko tri četvrtine mlađih od 25 godina glasalo za "ostanak u Evropi" najbolje vam pokazuje da to nije projekt prezaštićene elite – što ne znači da takva ne postoji – nego naprosto pitanje prosvećenosti. Tja, kao i uvek kada se radi o izboru između nacionalizma i nečega drugog.
A gde smo "mi" u svemu tome? Pa, eno nas tvrdo ušančenih u mogućoj engleskoj budućnosti! Sve to što bi Engleska mogla da postane, to Srbija od ranih devedesetih naovamo već jeste, a i druge postjugoslovenske države, uz neke sitnije razlike u manifestacijama.
Nije li raspad Jugoslavije izgledao donekle slično? Jedni su hteli Evropu, ali nisu hteli Jugoslaviju, drugi su hteli Jugoslaviju, ali nisu hteli Evropu. Kod ovih prvih bilo je mnogo krajnje antipatičnog šovinizma i kulturrasizma, kod ovih drugih nasilničke bahatosti i provincijalne ubeđenosti u sopstvenu veličinu kojoj niko ništa ne može, jer jača je od sudbine. Jugoslavija je u svemu tome, naravno, propala, kako bi i moglo biti drukčije? Oni koji su bahato odbacili Evropu kad su joj bili najbliži do dan-danas igraju u trećoj ligi, tavore u zapećku, u epskom siromaštvu i (polu)izolaciji. Ovi koji su odbacili Jugoslaviju i pre nego što su iskreno pokušali da je promene s mukom su se ugurali "Evropu", ali se u njoj osećaju prilično skrajnutim, što nije da nema neke dublje veze s tim kako su do nje stigli, i šta su sve usput odbacili, a da im nije bilo nužno.


Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: