Tumor na Politici

Elem, videvši u sredu uveče da je Nedeljnik najavio opširan intervju sa Politikinom ex glodurkom, Ljiljom Smajlovićkom, proveo sam besanu noć i ranom zorom odjurio do trafike da kupim rečenu štampanu stvar.

U tom intervjuu se između ostalih persona dramatis pominje i moja malenkost. A manje-više znao sam šta će, kako će i o čemu će Velika Devojka - kako se Smajkovićka na jednom mestu samodefinisala - govoriti. I - šta kažem? Kakav mi je utisak? Standardan! Ljilja per lui meme, vazda posuta šećernim prahom, od glave do pete premazana marcipanom, kroz čiju se, doduše glazuru ovde-onde nazire izvesna, dobro kontrolisana gorčina. Nije Smajlovićka tip čoveka koji će dupetom zatvoriti vrata. Daleko od toga. Iako je blagoizvolela ustvrditi da je ona dala ostavku, a da joj je otkaz uručio Vučić, o Vučiću - sa kojim je, doznajemo iz konteksta na "ti" - sve najbolje. Nije ona, kaže, Olja Bećković pa da "povede krstaški rat protiv Vučića". A baš šteta. Ne bi se Oco nasedeo u pustolini u Nemanjinoj ako bi se Ljilja počem kapricirala. Ali, eto, neće.

A kako sam ja prošao u intervjuu? Kao bos po trnju. Osim upotrebe već otrcane floskule o mojoj malenkosti kao "čoveku klozetske metafore", Smajlovićka se upustila i u dubinsko istraživanje moje psihe, pa je ustvrdila da sam ja "prirodna publika" Politike, da ja te novine čitam "religiozno" - ma šta to značilo - da nju moje kritike njene uređivačke politike "ne uznemiravaju" i da je ona, Smajlovićka, "pobedila" nateravši me da se "toliko srozam". Šta drugo da kažem osim - aferim! Svaka joj je ka vladičina. Tačno je, naime, da pisati o Smajlovićkinim otrovnim šećerlemama znači dobrano se duhovno srozati, ali sam se na taj rizik odvažio upravo zato što sam ja Politikina "prirodna publika", a što Smajlovićka nije njen "prirodni" glavni urednik i što je - ovoga puta ću se umesto klozetskom poslužiti medicinskom metaforom - sve vreme bila tumor na Politici, ali sekundarni - proizvod metastaza jednog mnogo zloćudnijeg kancera koji već decenijama pustoši Srbiju, znate na šta mislim.

Smajlovićka, fakat, jeste Politiku "otvorila" za različita, često sukobljena mišljenja, ali samo zato da bi imala alibi da bi - skupa sa svojima mudžahedinima, talibanima, jaranima i jaranicama - udarnički promovisala već užegli duh malograđanštine, dobro plaćenog rodoljublja, pompezne površnosti i neprikrivenog potkazivanja. Ona dobra polovina Politike Smajlovićki je služila na isti način na koji je album sa Koraxovim karikaturama Miloševiću služio kao dokaz da je štampa u Srbiji slobodna - bila je to dimna zavesa za orkestarske manevre jedne ambicije u krupnom raskoraku sa mogućnostima, manifestacija seljačkog lukavstva koje se samom sebi prividelo kao inteligencija, pa me - budući da ta roba ima izvrsnu prođu - živo čudi zašto je - i kako je - Smajlovićka otpuštena u naponu snage. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: