Autolenjost

Doguzeljasmo nekako - uz minimum žrtava u ljudstvu i materijalu - do takozvanog vikenda, preostaje nam samo da, kako se to stručno kaže, rekapituliramo prošlonedeljna smatranja na temu novije i tekuće srpske istorije, pa da polegamo.

Uz malu pomoć Slobodana Jovanovića ustanovili smo da je naša postustanička istorija nastala kao šarena laža - iako nije morala - i da iz rodoljubivih halucinacija Pantelije Srećkovića i pročih seljačkih idealista ništa drugo osim šarenih laža i seljačkog idealizma nije moglo proizići, a sa tim je, načelno, saglasan i "naš narod" koji kaže da se dan po jutru poznaje.

Jedini kontinuitet u toj istoriji - da parafraziram Abu Ćirjaka - jeste neprekinuta nit autonasilja i autokrvoprolića, sve ostalo je bilo (i još uvek jeste) od danas do sutra, a često i kraće, s napomenom da se to "često i kraće" po pravilu odnosi na periode u kojima je Srbija, mimo običaja - a zahvaljujući naporima dalekovidih pojedinaca koji su, takođe po pravilu, listom bivali skraćivani za glavu - pokušavala da se uzdigne iz mitomanskog jada i čemera i terora "patriota", lažnih kao i istorija čiji su proizvod.

Iako Srbija, od nastanka pa do danas, odjekuje od zapenušanih povika "MI" i "NAŠE", dovoljno je samo malo zagrebati olinjalu kožu kolektivizma, pa ustanoviti da bukači zapravo hoće da kažu "JA" i "MOJE", samo im, bajagi, neprijatno. Stari je to mehanizam i nije karakterističan samo za Srbiju, ali je u Srbiji doveden do savršenstva. Naravno, sasuti tako nešto u lice prvosrbijanaca - što će grubo reći "tradicionalista" i kolektivista - ravno je smrtnoj uvredi, to je opštepoznato, razmotrimo, međutim, kako stoji stvar sa drugosrbijancima, zagovornicima ličnih i građanskih sloboda.

Može li se njima reći nešto što im nije po volji? U načelu može, ali to obično bude džaba krečenja, ako ne i nešto još neisplativije. JA i MOJE centar je ne samo prvosrbijanske, nego i drugosrbijanske vasione, možda i više, jer prvosrbijanci uvek nađu načina da potisnu sujete i da se koliko-toliko organizuju, za razliku od drugosrbijanaca koji ne trpe nikoga iznad sebe, makar im to donosilo korist. Spremni su da se organizuju isključivo pod uslovom da svako od njih ponaosob bude "glavni". Uzmimo primer. Od radikala su za četvrt veka deobom nastale samo dve stranke, a od Demokratske - broja im se ne zna, and counting. A kada je vaktile Čedi Jovanoviću došlo iz dupeta u glavu da to tako dalje ne ide i da će iz delirijuma razjedinjenost ispasti belaj - kao što je na kraju i ispao - sjajna (i verovatno pobedonosna) ideja Pokreta Preokret bačena je u žestoku sprdnju i - poput svih dobrih ideja u Srbiji - završila u ropotarnici istorije. Eto, uzgred, zašto je Ocova "tiranija" pravedna - mada preblaga - kazna za duhovnu (i svaku drugu) lenjost "demokratske" Srbije.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: