Bife Brioni

Svakog jutra čitam nastavke Đorgovićeve sage o lažnim disidentima i svakog sam jutra sve sam uvereniji da je naslov knjige trebalo da bude "tragikomedija", a ne "tragedija", objasniću jednom i zašto.

Da se odmah razumemo - pikanterije, galanterije, seksualno udarništvo velikana naše kulture i slične trice i kučine nisu glavna tema rečene knjige, tu su, čini mi se, samo da privuku tabloidiziranu pažnju čitalaca - nije sve to, konačno, ni neka naročita tajna, o svemu tome se, uz slatku jezu, decenijama ćućori po beogradskim kafanama, mutlacima i musafirhanama - ključna stvar je razotkrivanje seljačkog oportunizma, alavosti, nepostojanosti, dupliciteta i lažnog predstavljanja srpske bajagi opozicione elite.

Đorgovićeva knjiga zasigurno će biti čitana, podići će poprilično prašine, izazvaće žučne reakcije - može se dogoditi i da Momo završi i pred Višnjim sudom u Timočkoj - ali u konačnici će se ispostaviti da je bila džaba krečenje, kao što se kao džaba krečenje pokazao svojevremeni tekst Save Dautovića koji je, upravo u Danasu - dokumentovano, sa sve faksimilom, nota bene - dokazao da je srpska moralna gromada i vertikala, Ćosić, vrbovao i okupljao "antiprotivne" elemente, pa posle opozicionih sesija pisao strogo pov. izveštaje i slao ih "tamo gde treba".

I kao što je prekjuče Bećković - pozivajući se na zakon o štampi - dezavuisao Đorgovića ustvrdivši da on, fakat, jeste bio na Brionima, ali ne na Titovim Brionima, nego u bifeu Brioni - čiji je, inače, stalni gost onaj legendarni šnajder, Đura, - tako je i Ćosić - da je hteo, a nije morao - mogao demantovati Dautovića tvrdnjom da su njegova cinkarenja bila - građa za roman. I to bi, štono kažu - glat prošlo.

Priča o tome zašto u Srbiji laž ima bolju prođu od istine - čak i situacijama kada je istina isplativija - veoma je stara. Slobodan Jovanović je na jednoj etapi svog razvojnog puta ispravno primetio da srpska sklonost (samo)obmanjivanju vuče koren iz mitomanske, da ne okolišimo - lažovske, srpske istoriografije, pa je pitao svog oca, Vladimira, zašto su tako masno lagali, na šta mu je otac odgovorio - nismo imali od čega da počnemo. Nisam sasvim siguran da je tako. Bolje je, držim, bilo da su počeli ni od čega, od nule, nego što su počeli sa laganjem, jer kada jednom krene, laganje je nemoguće zaustaviti. Ni ja, da budem pošten, nisam sasvim nedužan u toj priči. I ja sam - iako načelno antiprotivan - jedne godine dobio Sedmojulsku nagradu, doduše na nekih petnaestak minuta. Javili mi drugari, željni čašćavanja, da sam srećni dobitnik, ali se brzo pokazalo da je nagradu dobio moj poluimenjak i poluprezimenjak, Svetomir Arsić Basara. A da li bih Sedmojulsku nagradu, da sam je počem dobio, primio? Bih, jašta bih. Srećom je ne dobih.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: