Hrbatska ćutnja

Elem, Oco Vučić je lupio istorijskom rukom o astal. Blagoizjavio je da na provokacije sa hrvatske strane "više neće odgovarati", a popečiteljima strogo zabranio da se upuštaju u prepičkavanja sa hrvatskim kaunterpartima, što je, pretpostavljam, Aleksandru Vulinu zdravo teško palo jer taj svat - ako mu slučajno prođe dan a da ne odbrani srpski narod od nekog karadušmanina - naprosto ne zna kud udara.

Ovo uopšte ne znači da Vučić koliko prekosutra - samo li neko nešto lane u Zagrebu - neće prekršiti časnu reč, ostane li, međutim, u ovoj pameti - koju toplo preporučujem i hrvatskoj strani - iz te međunarodne ćutnje mogle bi proizaći značajne koristi za istoriju u život. Ako iole normalna komunikacija nije moguća - a između Srba i Hrvata očigledno nije - onda je bolje da nema nikakve, a pogotovo je dobro da nema usiljenih mirotvornih susreta i kerebečenja na pograničnim ćuprijama posle kojih se - kad se kamere pogase - mržnja trostruko pojača.

Ali uzalud će - što kaže ona lepa starogradska pesma - biti sve nade moje, ništa neće biti od srpskohrvatske tišine, a evo i zašto, zato što bi - u slučaju da na samo deset dana zamuknu obostrane kletve, anateme i feljtoni o ustaškim klanjima i četničkim zločinstvima - i Hrvatska i Srbija potonule u haos, a možda čak i nestale sa lica ovoga sveta. Srbi Hrvatima - i obratno - nisu klasični neprijatelji, oni su jedni drugima neotuđivi delovi nacionalnih identiteta - deponije kolektivnog nesvesnog koje u lukavstvu seoskog uma prebacuju jedni na druge da bi - tako rasterećeni - uživali u čistoti junačnog srpstva i tisućljetnosti hrvatstva.

Ako bi počem - pu, pu, daleko bilo - Srbi i Hrvati zaboravili ili bar počeli da ignorišu jedni druge (što je naravno nemoguća misija) momentalno bi se suočili sa sopstvenim mrakovima i demonima, a to je stvar koju ni jedni ni drugi, tankoćutni kakvi su, ne bi mogli da podnesu, pa bi se najverovatnije poklali među sobom, što su povremeno i činili, a što nije sasvim isključeno da će jednoga dana i ponoviti.

U mračnoj pozadini svega gorerečenog srpskohrvatskog ne stoji tobožnja kultura (zlo)pamćenja, nego kultura straha, paralizujuća nesposobnost da se - dok stvarna opasnost ne zapreti - živi u relativnoj bezbrižnosti - tom smrtnom neprijatelju svih primitivnih i loših politika - bezbrižnosti koja ima običaj da postavlja neugodna pitanja i da traži podnošenje računa. Ovako kako je - političarima lako je. Samo li nešto zaškripi - a stalno škripi - samo li neko nešto zucne, hrvatski političari podižu srpsko strašilo, a srpski hrvatsko. Ima li rešenja? Jok. Što ne znači da ga nije bilo. Svojevremeno je blaženopočivši boem beogradski, Hrvat poreklom, Ambrozije Marošević predlagao integraciju Srba i Hrvata u naciju pod imenom Hrbati? Sve bi, govorio je Ambro, Bog da mu dušu prosti, bilo isto, samo bi bila tišina.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: