Kleta sudbina

Videh jutros da je Danas objavio još jedan odlomak iz Đorgovićeve knjige "Tragedija jednog naroda", kojoj bi bolje pristajao naslov "tragikomedija" ili "horor burleska".

Ona će - nastavi li se kako je započela, a ne vidim zašto ne bi - dobrano uzdrmati ovdašnje duhove i bar donekle osvetliti gustu pomrčinu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.

Mnogi će se "srpski car" - i to dokumentovano, jer Đorgović ne piše na osnovu čaršijskih govorkanja - pokazati kao puž golać, a kao prva žrtva seče careva pao je Matija Bećković, koga je Đorgović uhvatio in flagranti, spuštenih gaća, ali ne u Sopoćanima, pred ikonom Bogorodice, nego na Brionima, u društvu zakletih ikonoklasta.

Na stranu pikanterije - iako i one dosta govore o duhu vremena - čini mi se, ovako na još nepročitano, da je Đorgovićeva namera da pokaže (i dokaže) da pošast nacionalizma - koji je opustošio i još uvek pustoši Srbiju - nije rođena prekonoć, u glavama Miloševića, Draškovića i Šešelja, nego da je decenijama brižljivo negovana od strane danas neupitnih, bajagi opozicionih, "nacionalnih veličina". I to pod auspicijama svemoćne Udbe.

Idem i korak dalje od Đorgovića - uz pretpostavku da je i on u nastavku knjige verovatno prevalio taj korak - i tvrdim da problem Srbije s kraja osamdesetih nije bila vlast, nego opozicija. Da je ondašnja opozicija - makar bila i "nacionalna" - insistirala na građanskim slobodama i i vladavini zakona, umesto na oslobađanju teritorija na kojima su naleze srpski grobovi, Milošević bi se beznadežno zapleo u kučine balkanskog marksizma i lenjinizma, ne bi se on, naravno - takav je čovek bio - olako predao, bilo bi tu povuci-potegni, lomila bi se tu koplja (i vratovi), ali bi Srbija u konačnici - i to sa mnogo manje srpskih grobova - sa terena mitomanije zakoračila u realnost. Što joj do dana današnjeg nije pošlo za rukom. Niti će joj - kako stvari stoje - ikada poći za rukom jer je i dobar deo Evrope i sveta, sa zakašnjenjem od četvrt veka krenuo njenim stopama.

Nevolja je u tome što će se u ostatku Evrope i sveta pre ili kasnije formirati autentična opozicija koja će se - ne pod skutovima vlasti, nego pod njenim pritiskom - suprotstaviti još jednoj od dijastola svetskoistorjskog krvotoka, dočim će u Srbiji sve ostati po starom, što će reći da će se opozicionarstvo i dalje svoditi na pokušaje smene ove ili one vlasti da bi nova vlast - nakon smene stare - nastavila po starom, sve do jednog dana u dalekoj budućnosti u kome će Srbima većinski doći iz dupeta u glavu da tamo gde nema slobode, vlada sudbina, a ona je - znamo to iz narodnih pesama - po pravilu kleta.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: