Ko je zapravo ološ?


Premijer Vučić ne može da podnese bilo kakvu kritiku, to je opšte poznato. I to je ozbiljan lični, politički i društveni problem. Posebno ga je pogodilo to što je kritika sistemu kojeg predstavlja, stigla od jednog sportiste koji je upravo uveselio građane i okitio se zlatnom medaljom. Nije mogao Vučić da podnese da je sistem kritikovan upravo od nekoga koga građani danas gledaju kao u heroja. Hteo je premijer Vučić da i njega tako gledamo, zacakljenih očiju i ustreptala srca, da stane uz osvajače medalja kao njima ravan. Hteo je premijer Vučić da i on bude deo slavlja, da se zlatom okiti i njegova politika i da predstojeći doček olimpijaca pred (pretpostavljam) desetinama hiljada okupljenih bude i svojevrsna velika slava državnoj politici koju je uspostavio i koju brani „od svih ološa“, kako tipično ne-liderski, ali tipično vučićevski, naziva građane koji se sa njim ne slažu. I onda je sazvao konferenciju za novinare, jer je prethodni plan propao.
Javio se elem Andrija Prlainović, „s lica mesta“, da iskreno kaže šta misli o uspehu koji su vaterpolisti Srbije postigli u Brazilu i o nepostojećoj zasluzi države za taj uspeh. Izjava vaterpoliste Prlainovića je sigurno dovela do jednog, a to je da se još jednom potvrdi da živimo u zemlji u kojoj ne smete da kritikujete život koji vlast sponzoriše ili ćete momentalno postati tema sledeće konferencije za novinare.
Zanimljivo je kako se neko uopšte usudio (pa makar to bio i premijer države) da ospori tvrdnju jednog čoveka koji je čitav svoj život posvetio sportu, koji najbolje zna čega je morao da se odrekne kako bi uspeo i koliko je problema s kojima se vaterpolo u Srbiji suočava, a koji je upravo uradio najviše što se u sportu moglo i osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Ja naravno biram da apsolutno verujem gospodinu Prlainoviću, a ne nekakvom predsedniku vaterpolo saveza i premijeru. Ja biram da apsolutno verujem čoveku koji je prolio litre znoja i uložio godine truda da bi danas postao to što jeste i osećam da je moja moralna obaveza da ga podržim u situaciji kada „sistem“ pokušava da nas ubedi kako on nije u pravu i da država, ustvari, ima veze sa njegovim i uspehom momaka iz njegovog tima.
Istovremeno, osećam i da mu svi dugujemo izvinjenje za to što u ovako velikom trenutku za njega i njegove kolege, uopšte učestvujemo u raspravi u kojoj jedna strana osporava istinitost njegove tvrdnje da osvojene medalje nisu plod sistemskog ulaganja u sport. Kako je moguće da imate nezadovoljne vaterpoliste i pred polazak u Brazil i sada na povratku, a za ministra sporta delegirali ste upravo bivšeg vaterpolistu? Prlainović, koji je upravo osvojio sve što se osvojiti može nije u pravu, ali premijer je u pravu?! Zašto bih verovao Aleksandru Vučiću koji tvrdi da je država „najviše uložila u vaterpolo i košarku“? Zašto da verujem njemu koji je devedesetih godina bio zagovornik najveće moguće ološke politike rata i krvi, a sada se besramno penje svaki dan u 18, 19 ili 20h, manje važno, za govornicu, da drugima govori da su ološi? On na to ne polaže pravo!
Sramota je što je nekoliko ličnosti na pozicijama, poput predsednika vaterpolo saveza i premijera države, danas reklo da osvajač zlatne medalje laže, samo ne tako eksplicitno, naravno kako bi se održao „premijerov rejting“. Ko bolje zna da li se osećaju efekti ulaganja u sport od onog koji se istim bavi? Ko bolje može da zna od čoveka koji se svakog jutra budi i odlazi na taj bazen da trenira da bi obradovao sebe, porodicu, prijatelje i sve građane koji vole da prate sport?
I ja Prlainoviću kažem „kapa dole“, ali za odluku da ne ćuti i pored toga što u tom slučaju uvek vreba konferencija za štampu. Odlučio je da jedan tako važan trenutak za njega samog, kada se popeo na vrh prema kojem je toliko dugo koračao, iskoristi da kaže istinu koja indirektno ima mnogo veze sa svima nama koji u ovoj državi živimo. Ne postoji nijedan razlog da vam ne verujemo, Andrija Prlainoviću. Hvala i izvinite.


Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: