Narodni pokret Vratnik

Pročitah negde - ko će u ovoj gužvi znati gde - da bi pokret Ne da(vi)mo Beograd lako mogao prerasti u "respektabilnu" političku stranku.

Juče u NIN-u pročitah intervju sa Ljubišom Preletačevićem Belim, liderom pokreta - Sarmuprobonisi i sav sumoran zaključih da Oco Vučić može - što reko drug Tito sa optimizmom - gledati na budućnost naše zemlje, s njim na čelu, dakako.

Srpski - i ne samo srpski - (para)politički pokreti jedna su od manifestacija ovde duboko ukorenjenog, nazovimo ga seljačkog idealizma, koji iskreno (hm!) veruje da će nešto promeniti pronošenjem žute patke pored Doma Narodne skupštine (slučaj beogradskih antidavitelja) ili (u slučaju Sarmuprobonisi) obećanjima o pretvaranju veštačkog jezera u more i pročim dosetkama sumnjive duhovitosti.

Moja je malenkost oduvek - više intuitivno nego racionalno - bila sumnjičava prema svim narodnim "pokretima" bez koliko-toliko suvislog političkog programa i makar rudimentarne ideologije. Imao sam vaktile zbog toga nesuglasica sa bratijom iz DOS-a jer sam se - nadžak, kakvim me je Bog sazdao - usprotivio DOS-ovim očijukanju sa pokretom Otpor, navodeći kao argument da je "otpor", kao takav, elektrotehnički, a ne politički pojam, što se - iako sam, po običaju, džaba krečio - pokazalo dalekovido jer su otporaši - kojima je na kraju pristupio i Ćosić - otporaštvo iskoristili za ličnu promociju, svakojake muljavine i, na kraju, pompezno nestali sa lica ovoga sveta.

Postoji - i treba da postoji, mada se nije nešto naročito pokazala - takozvana umetnost radi umetnosti, koja levitira visoko iznad gnusoba pojavnosti, a postoji - mada ne bi trebalo - i politika radi politike koja bi da se - da prostite - kara, a da joj ne uđe i da - u radosti i veselju - nešto postigne, a da se ne oznoji.

Da sam ja na mestu Oca Vučića, ne samo da ne bih patkonosce, preletačeviće i slične optuživao da su strani plaćenici, nego bih ih lično finansirao, jer se, pazite sad - sve dok pažnja javnosti bude zaslepljena (i onoliko oduševljena) zajebantskim glumatanjem načelne antiprotivnosti - Vučić neće suočiti sa artikulisanom opozicionom politikom, koja, bar u teoriji, nije nemoguća misija, ali koja podrazumeva ozbiljan rad daleko od očiju javnosti, a ne igranje za raju, zanemarivanje taktike i neminovno završavanje u nižerazrednom Vratniku. Ono fakat stoji prigovor da su se Oco & Co svojevremeno odavali seljačkom idealizmu i konceptualizmu - prelepljivanju tabli sa imenima ulica i štrajkovima glađu, na primer - ali su se vlasti dokopali tek kad su prestali.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: