Olimpijada i bekstvo od stvarnosti


Između Olimpijade i beskonačnog prepucavanja političara poslednjih dana, fascinantan je otklon od stvarnosti koji pokazuju ne samo domaći mediji, već i tzv. „obični građani“ koje mediji ulove za poneku izjavu. Za teške reči među političarima, hrvatske političare još nekako mogu i da razumem, jer ih čekaju izbori, ali zar izbori u Srbiji nisu odavno završeni? Ili, ako je neko slučajno pratio govor premijera na obeležavanju 75. godišnjice početka stradanja u Jasenovcu, zar nije taj rat završen 1945? Ili 1995?
Sport kao nastavak politike drugim sredstvima ne prestaje da fascinira. S jedne strane, pruža ljudima neku utehu (da smo „mi“ negde u nečemu još dobri), s druge, otvara neka bolna pitanja (vrhunski vaterpolista je postavio pitanje zašto država ne pomaže sport; vrhunski rvač mu je odgovorio – pretpostavljam, u ime ministarstva – da nije tako). Takođe, sportski novinari opet pokazuju kako je ljudska glupost beskonačna, jer smo, npr. „u atletici osvojili prvu olimpijsku medalju posle 60 godina“ (misli se na OI u Melburnu 1956 i Frane Mihalića). Pre svega, pre 60 godina je na Olimpijskim igrama učestvovala FNR Jugoslavija, a ne Srbija, i Mihalić je predstavljao (i osvojio medalju) za Jugoslaviju, a ne za Srbiju. To je deo patetičnog tumaranja u potrazi za identitetom, gde se onda jednostavno računaju kao srpski svi uspesi jugoslovenskih sportista. Pa tako, ovakvim kvazi-intelektualnim akrobacijama, na primer, Đurđa Bjedov, Mate Parlov ili Krešimir Ćosić postaju Srbi… Time se, osim neprihvatanja realnosti da je prošlost ipak iza nas, i dodatno ponižavaju sportisti koji se danas takmiče za Srbiju i pri tome često ostvaruju vredne rezultate.
Ali još uoči ovih igara, sa doping skandalom neverovatnoh razmera, u koji je (kako je pokazala istraga za to zaduženih međunarodnih institucija) bila upletena i ruska država, mnogi domaći novinari nisu mogli da prežale „političku odluku“ suprotnu interesima Rusije, pa je tako jedan od njih u svom gnevu izlupetao kako je američki košarkaški Dream Team u Barseloni 1992. bio izuzet od doping kontrole, i slične gluposti. To je verovatno trebalo da znači kako, eto, u međunarodnom sportu važe dvostruki standardi, gde se neki (Rusi) neopravdano kažnjavaju, dok je drugima (Amerikancima) sve dopušteno. Za neupućene, doping kontrola postoji i za američke sportiste, ali tamo se, za razliku od nekih drugih zemalja koje naši novinari obožavaju, za doping ide i u zatvor (na primer, nekadašnja olimpijska šampionka, sprinterka Marion Jones, kao i njen muž, bacač kugle C. J. Hunter), a drakonske su i novčane kazne.
Konačno, sasvim u duhu bežanja od stvarnosti, novinar Sport kluba je uoči muškog olimpijskog finala u košarci sasvim ozbiljno tvrdio (kamere snimale, N1 televizija emitovala) da Srbija ima šanse protiv SAD, jer su „oni snažni“, ali „naši su pametni“. Što bi valjda trebalo da znači da ako nismo u stanju da ih pobedimo, možda možemo da ih nadmudrimo (po onoj izreci Slobodana Miloševića: „ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo“)… Ili ovaj novinar zaista smatra da Amerikanci biraju svoje reprezentativce u košarci po koeficijentu inteligencije (što niži, to bolje)? S druge strane, da li se u Srbiji novinari biraju po količini rasizma koji poseduju, ili samo po odsustvu sposobnosti za razmišljanje? Naravno, uprkos najavama srpske javnosti i očekivanjima uspeha (mada je i srebrna medalja odličan uspeh), košarkaško finale je bilo prilično nezanimljivo; Amerikanci su dominirali verovatno više no u bilo kom finalu na svetskim takmičenjima, i pobedili su sa rekordnom razlikom. Razlika je, doduše, bila manja nego kada su 1960. na Igrama u Rimu pobedili Jugoslaviju. Ali to je podatak koji od naših vrsnih komentatora ipak nećete čuti.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: