Pesnik naše intimne geografije


Dilan i Koen imali su barem društvo, bili su deo jedne razgranate scene bogate istorije i bujajuće sadašnjosti; Arsen je, pak, dugo, godinama i decenijama, bio sam samcit u našim životima i na našoj sceni, neuporediv i nesvodiv, ne tek "žanr za sebe", nego cela scena za sebe, oličena i jednom čoveku. Na jednoj strani bila je "zabavna muzika", festivalski šlageraj s manje ili više (be)smisla, na drugoj je bio rokenrol, ili makar ono što je na rokenrol nastojalo da liči, a Arsen je od prvog dosta brzo otpao (čime je i počela njegova "prava" karijera) jer mu je bio neprilagođen i neprilagodljiv – to jest, naprosto isuviše dobar, darovit, suptilan, isuviše muzičar, preisuviše pesnik – a drugome takođe nije mogao pripadati, nije bio od takve kovine. I tako je Arsen zapravo dugo, dugo kroz naše živote bio "naš najbolji šansonjer", i uopšte se ne šalim kada kažem da mu tu titulu nimalo nije umanjivalo to što je dugo bio takoreći jedini. Nije, naime, on kriv što je tome bilo tako, on bi ionako bio najbolji i da ih je bilo još deset i još sto, ali nije, osim poneki negde na margini; prvi značajni i stvarno dobri pojaviće se tek negde duboko u sedamdesetima, uglavnom u Sloveniji (Pengov, Brecelj, Jani Kovačič), ali do tada će Arsen već uveliko biti klasik.

Srećne zemlje su dugovečnije od svojih ljudi, makar i najvećih. Jugoslavija nije bila srećna, bila je samo lepa i prokleta, kao kod Ficdžeralda. Zato sirotice odavno nema, a ljudi joj još uveliko umiru, i dugo će još zamicati. Sada joj je, eto, umro Arsen Dedić. I tom ju je smrću smanjio za celu jednu autonomnu pokrajinu, mada od samo jednog čoveka sastavljenu.

Zemlju njegovog rođenja, života, smrti i večnosti spominjem na samom početku zato jer je Arsen ovog ponedeljka umro svugde gde je i svakome kome je bio važan i drag. Nije, dakle, umro samo rodnom Šibeniku i (do)životnom Zagrebu, jer nije samo njima pisao i pevao, nego je umro i Kikindi i Kranju, i Bitoli i Mostaru, to jest, onima u tim i drugim ljudskim naseljima koji znaju šta znači kad, u jednoj praznoj kući, obudoveloj nekim jesenjim odsustvima, na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula. A umro je, bogme, i bezbrojnima tamo negde u Winnipegu ili Topeki, u Duisburgu ili Malmeu, koji su njegov glas i pesme, njegove Sandre i Milene, nosili sa sobom u svoja daleka nova staništa kao dragoceni dokaz da nisu tikve bez korena ni bića bez istorije, nego ljudi koji su bili dostojni neke bolje sudbine.

Nije ovo prigoda da se piše o Arsenovom "putu ka vrhu", niti, uostalom, da se rekapitulira jedan životni put u maniru hronike; u vreme Vikipedije taj je trud uzaludan, ne vodi nikuda. Možemo se samo, s današnjom pameću, malo počuditi kako je moguće da Dedićeva izuzetnost nije odmah i lako prepoznata: teško je poverovati, ali valjda je istina to što piše, da je Kuća pored mora odbijena na opatijskom, zagrebačkom i beogradskom festivalu, a onda se jedva nekako ukrcala na splitski... A šta li je s onim neodbijenim pesmama, seća li ih se iko, igde? Kako god, trideset i jednu je imao Arsen kada je izašla LP ploča Čovjek kao ja, sa tekstom Igora Mandića na ovitku, u kojem nas je Arsenov dvostruki sugrađanin upozoravao da imamo posla sa umetnikom, pevačem, autorom najplemenitije sorte, a ne tek još jednom prolaznom estradnom pojavom; tada je već, do kraja šezdesetih, Arsen napisao neke od svojih najvećih pesama, ne zato što i posle ne bi pisao takve ili bolje, nego zato što je taj "nulti" trenutak, s tim albumom, imao onu snagu Objave kakvu je, tek dve godine ranije, imao i prvi album Leonarda Koena, ili još malo ranije, Boba Dilana. Poređenje nije nategnuto – ono je jedino logično. Slično će se ponoviti dve godine kasnije, kada mu izađe prva knjiga pesama Brod u boci. Od tada će pesnička i šansonjerska iliti kantautorska karijera Dedićeva ići naporedo, odvajajući se, ispreplićući i spajajući u nekom njima prirodnom ritmu, bez grča, kako jedino i treba. Kako će šta u kom trenutku doživeti milost uobličenja, na koncu i jeste sekundarna stvar.

Dilan i Koen imali su barem društvo, bili su deo jedne razgranate scene bogate istorije i bujajuće sadašnjosti; Arsen je, pak, dugo, godinama i decenijama, bio sam samcit u našim životima i na našoj sceni, neuporediv i nesvodiv, ne tek "žanr za sebe", nego cela scena za sebe, oličena i jednom čoveku. Na jednoj strani bila je "zabavna muzika", festivalski šlageraj s manje ili više (be)smisla, na drugoj je bio rokenrol, ili makar ono što je na rokenrol nastojalo da liči, a Arsen je od prvog dosta brzo otpao (čime je i počela njegova "prava" karijera) jer mu je bio neprilagođen i neprilagodljiv – to jest, naprosto isuviše dobar, darovit, suptilan, isuviše muzičar, preisuviše pesnik – a drugome takođe nije mogao pripadati, nije bio od takve kovine. I tako je Arsen zapravo dugo, dugo kroz naše živote bio "naš najbolji šansonjer", i uopšte se ne šalim kada kažem da mu tu titulu nimalo nije umanjivalo to što je dugo bio takoreći jedini. Nije, naime, on kriv što je tome bilo tako, on bi ionako bio najbolji i da ih je bilo još deset i još sto, ali nije, osim poneki negde na margini; prvi značajni i stvarno dobri pojaviće se tek negde duboko u sedamdesetima, uglavnom u Sloveniji (Pengov, Brecelj, Jani Kovačič), ali do tada će Arsen već uveliko biti klasik.

Plešući po toj tankoj, tankoj oštrici između svetova kojima nije mogao ni hteo istinski pripadati, Arsen je Dedić svojeručno stvorio ceo jedan emotivno-izražajni dijapazon bez predšasnika i pažnje vrednih nastavljača, oblikujući, artikulišući, pevajući sve ono što smo osećali da negde u nama postoji i traži svoje ime i svog pesnika, a što – svakako ne na svom jeziku – nismo mogli čuti ni od koga drugog. Njegova je ljubavna lirika uvek bila bez šećera, što "šlager pjevači" (logično, ne?) nikada neće naučiti, a njegova je britka ironija, kada bi se dohvatio "društvenokritičkih" osvrta, opserviranja ljudskih naravi ili pak samoironičnog propitivanja sopstvenog "zanata", bivala lišena brutalnog cinizma koji je bio gotovo neizbežni pratilac rokerskog, kasnije pankerskog senzibiliteta.

Imamo svaki mogući razlog da Arsena posmatramo i kroz "geopoetičku" prizmu. Neprocenjivo je važno njegovo dubinsko, ni sa čime što smo poznavali uporedivo mediteranstvo, u kojem pak nije bilo baš ničega parafolklornog, eksploatacijskog, parazitirajućeg na dve-tri izanđale praslike južnjačkog veltšmerca, nego je bilo u najautentičnijem smislu reči urbano, baš kao što je i Zagreb, u kojem je proživeo vek i postigao sve što se moglo, pa i mnogo više, bio zapravo onaj neizbežni tajni sastojak arsenovštine, njen magistralni "konstitutivni element"; mislim da nikome ko je makar tri puta u životu omrknuo i osvanuo u Zagrebu – a pogotovo onom nekadašnjem, kojim zauvek u jednoj konzerviranoj vremenskoj kapsuli šuštavo promiče šum predvečernjih tramvaja – ne moram da crtam zašto je to tako... Šta se hoće reći? Ne mogu zamisliti da bi Arsen postao (baš) Arsen na bilo kojoj drugoj širini i dužini, a opet, nikakvog banalnog "zagrepčanstva" nije bilo ni u jednom njegovom stihu niti gesti životnoj i umetničkoj, nikakvog dodvoravanja jednom napornom klajnbirgerskom narcizmu. Naprotiv, sprdao se s njim, navodeći da se Zagreb i on vole tajno, jer ne bi to volela svojta, ni njegova ni Zagrebova... Taj rodni Jug i taj izabrani, panonsko-mitelojropski Sever (kojem "balkansko" naličje, dakako, počinje dva metra od glavne ulice, da kako bi drukčije...) Arsen je malo opevao, a malo bogme i stvorio, jer to inače pesnici čine (a stihoklepci jok): oblikuju naše svetove, ne zadržavaju se na tome da ih interpretiraju. Marks je, dakle, s onom svojoj jedanaestom tezom kratkovido polagao nade u pogrešnu struku...

Gledano s bilo koje strane, nije li Arsen osenčio naše intimne geografije? Kako nam više ikada može kišiti kada kiši ozbiljno, nego kao u listopadu na otocima? Ne moraš nikada ni pogledati u tanušno korito Save tamo između Sigeta i Trnja, a opet ćeš znati raspoznati boje zelene i modre vode Zagreba. Mogu gradski oci i očusi divljati kako im je volja, ali Beograd koji volimo i koji je naša stvarna kulturna baština i duhovni zavičaj onaj je u kojem se ruši zeleni autobus niz jednu beogradsku padinu, jer je taj zelenobusi Beograd svima, pa i sebi, bio dobar i najbolji: otkad su ono autobusi bili pocrveneli, ljudi kao da su izgubili poznavanje stida. I sve je ovo samo iz jedne jedine pesme – one uz koju se, uz Šerbedžijino mrmljanje, onoliko uzdisalo po devojačkim i studentskim sobicama jednog nestalog sveta.

Ima ona tezica, više puta sam je čuo, kako "moraš da zađeš u neke godine da bi razumeo Arsena". Kome je tako neka mu je, svaki put do Arsena je dobar, ali ovo uopštavanje je bullshit. Ispada nekako da je Dedić pesnik sredovečne i smorene gospode i dama, onih što im je prošlost mnogo bogatija od budućnosti? Nikada nisam shvatao zašto bi tome bilo tako, naročito ako već nije tako – a nije – s Koenom ili, šta znam, Van Morisonom. Ne sećam se kad sam tačno zavoleo Arsena, zato što se zapravo ne sećam vremena kad ga nisam voleo; biće da se to dogodilo u onoj dobi kada sam prestajao da budem dete, a prestajao sam sa svakom novom pročitanom dobrom knjigom, i sa svakom novom otkrivenom pločom mog života, a koja je mogla biti od The Clash, ili od Majlsa Dejvisa, ili od Arsena. Dobro, bili smo tada sugrađani Arsen i ja, ali ne bih rekao da je to baš toliko važno – bio sam ja tada sugrađanin i sa Ljupkom Dimitrovskom, pa ništa... Da, Arsen je jedan od presudno bitnih pesnika i moje mladosti iako nas je naizgled sve delilo; da, kada čujem njegov glas, u najdirektnijem sam mogućem kontaktu sa kontinuitetom sopstvenog života, u kojem je deficit kontinuiteta ionako uzeo preveliki danak. Nisam ga lično poznavao, pa ipak, svet bez Arsena doima mi se nekako nezamislivim, to je svet u kojem tek treba naučiti kretati se.

Kad malo razmislim, sreli smo se jednom, ako se tako može reći. Pre dve ili tri godine leteli smo iz Ljubljane u Podgoricu, na isti festival. Pratio ga je, starog i bolesnog, Kruno L., i kada sam prolazio pored njihovog reda u avionu, Kruno me je predstavio, a Arsen me je pogledao onako obešenjački i pitao me "I vi ste isto djelatnik iz kulture?", pa smo se malko smejali, pa sam seo na svoje sedište... Kasnije sam gledao kako mu na festivalu prilaze znani i neznani ne dajući mu ni trena mira, i kako mu je dosta, onako temeljito dosta svega i svih. Nisam ga više oslovio niti jednom rečju, zašto bih? Šta sam ja to njemu imao reći? A on je meni rekao već toliko toga.

Umro je Arsen Dedić, koliko juče, i cele je noći divljao You Tube, Jugoslavija se opraštala od svog šansonjera, ljudi su gledali i gledali i gledali, slušali i slušali sve Arsenovo i od Arsena i o Arsenu i sa Arsenom, i gledao sam i slušao i ja, ta kako ne bih? To tako počne, i onda se ne da zaustaviti...

Koja je "najbolja" Arsenova pesma? Svako ima svoju, nemoguće je reći, on nema manje od dvadeset najboljih pesama. Intimno je možda najviše "moja" Sve što znaš o meni, ali noćas sam tri puta odgledao O, mladosti, i to ne njegov original, nego potpuno razbijajuće zaključne scene fenomenalnog, a brutalno potcenjenog Karanovićevog filma Jagode u grlu: bivši mladići i polubivši prijatelji okupili se na proslavi godišnjice koja se polako pretvara u samorazgolićujući brodolom; sviće polako nad rekom, svi su pijani i umorni, poraženi i prazni, Berček, Dikla i Miki zure u Ništa koje im se prikrada, Mira Banjac uplakana puši, a Lepi Jovica sa svojim orkestrom peva O, mladosti kao suicidalnu mađarsku romansu, peva kao da mu je poslednje što će pevati, dok iza njega ciliče gudalo i dok tamo napolju svet počinje da se ruši, o čemu tada, kada smo film gledali prvi put, možda nismo ništa znali, ali smo možda i slutili. Nema nigde Arsena u toj sceni, a opet, ničega od toga ne bi bilo bez njegove pesme. Baš kao i u našim životima i nakon njih, u našoj zemlji i nakon nje. Nekim putem, tijesno kroz jesen, nas će odvesti vlak, vozni red već je napravljen, samo se drži u tajnosti, to je sve.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: