Slovesnost guzice

Nisam slušao Vučićev ekspoze - ali meni se to može, za razliku od poslanika opozicije za koje sam - glasao da me zastupaju u skupštini, a ne da iz nje izlaze čim ih zasvrbi guzica.

Olivera Bećković, koja se odnedavno odala pisanju kolumni u mojoj omiljenoj žutari Blicu, u jučerašnjem je žutarinom broju Ocov ekspoze uporedila sa nekim besmislenim podvizima i rekordima iz najpouzdanijeg dokumenta o definitivnoj propasti ovog sveta - famozne Ginisove knjige rekorda. Mene se, pak, mnogo više više od pretenzija na rekorderstvo, dojmila ekspozeova pompezna uzaludnost.

Kome je - hajde da napravimo pitanje - Oco pročitao svoje dušekorisno štivo? Opoziciji svakako nije jer su oporbenici, čim je kročio za govornicu, podigli dupeta i napustili sednicu, a smem se - mada to, naravno, ne mogu dokazati - opkladiti u astronomsku sumu da su se poslanici koji su iz lojalnosti morali da ostanu u sali, samo pretvarali da slušaju Ocove vizionarske reči, dok su u dubinama duša snatrili o predstojećem kermesu u Guči, svadbarskom kupusu, pečenju i sisatim pevaljkama.

Ali ekspoze - koji ja nisam saslušao niti nameravam da ga čitam - nije tema naše današnje kolumne, on mi je poslužio kao metafora za (večnu, ne samo trenutnu) situaciju u Srbiji u kojoj jedna, da kažemo, polovina (navodno) slovesnih graždana a priori neće da čuje ništa što ona sama ne govori, dočim se druga polovina pretvara da pažljivo sluša, iako je u suštini boli Crven Ban za ono što čuje, a veliko je pitanje da li bi - sve i da pažljivo sluša - bila u stanju nešto da razume.

Logično je da takav odnos prema slovesnosti ide na ruku beslovesnosti, sumračnom mentalnom stanju u kome se odluke ne donose u mozgovima, negu u solarnim pleksusima, a vrlo često i u guzicama. Rekoh već da nisam slušao Vučićev ekspoze - niti nameravam da ga čitam - ali meni se to može, za razliku od poslanika opozicije za koje sam - između nemnogobrojnih ostalih - glasao da me zastupaju u skupštini, a ne da iz nje izlaze čim ih zasvrbi guzica.

Možebiti - nisam upućen - da je Vučićev ekspoze dozlaboga razvučena politička fantastika, sve međutim da je i najobičnije lupetanje, poslanici opozicije su - bez obzira koliko im premijer bio krv pred očima - bilu dužni da stisnu muda i da ga saslušaju, pa da posle iznose raznorazna zakeranja. Da li, nadalje, dame i gospoda opozicioni poslanici drže da ih je sirotinja raja instalirala u Dom narodne skupštine i obasula ih privilegijama, da bi u skupštini sedeli isključivo u situacijama kada oni naume nešto da kažu ili kada ono što se tamo govori godi njihovim ušima? Najgore od svega je što će isti ti poslanici, kada se kolo sreće okrene i kada se - po sili zakona saglasno kome srpske autokratije traju dvanaest godina ponovo domognu vlasti - nastaviti da razmišljaju guzicama, kao što se i Oco domogao vlasti zato što su prethodnom dvanestogodišnjem periodu razmišljali guzicama, u koje bi sevap bilo već jednom uturiti poveliki Crven Ban, koji će na sledećim izborima, od mene bezbeli i dobiti.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: