Sport i svet

Postojao je nekada i taj magazin, ali nostalgija nije naša tema.

Verovatno ste primetili da - manje kad je neki državni lopovluk u pitanju - nerado pišem o novcu, novčanim nagradama, novčanim premijama i pročim novčanim transakcijama, neprijatna je to tema svugde u svetu, a pogotovo ovde, u Srbiji, u kojoj se sa parama tradicionalno kuburi, sledstveno i ovom zgodom povod za našu današnju kolumne nije to što je neko dobio (slatke li reči) pare, nego što ih je vratio.

Elem, akademik Dejan Despić - revoltiran za ovdašnje uslove astronomskim parama dodeljenim "našim zlatnim, srebrnim i bronzanim olimpijskim momcima i devojkama" - potegao pa gradu Beogradu vratio istoimenu nagradu i to skupa sa novčanim iznosom, što je stvar koju treba pohvaliti, jer je vraćanja nagrada - plaketa, povelja, itd - oduvek bivalo, ali su vraćanja novčanih iznosa bila presedan, što je stvar koju sam takođe odobravao. Znate kako kažu Čačani - mala para veseli čoveka. Ko da odoli.

E sad, glede državnog nagrađivanja istaknutih pojedinaca iz, kako se to kaže, svih oblasti života, u Srbiji postoje dve škole mišljenja. Jednu, pomalo idealističku, predvodi duhoviti kolumnista Ljuba Živkov, koji, prilično razložno, smatra da bi pisci, slikari, muzičari i ostala menažerija na počecima svojih karijera trebalo dobro da razmotre prednosti (nevelike) i mane (povelike) svojih budućih profesija, pa da se na prvom mestu zadovolje naklonošću muza - ars, je li, gratia artis - a potom skromnim prihodima koje im umetnički život i rad donosi.

Isto to - možda čak i više - Živkov misli i za sportiste. Opredeljenje za odavanje sportu - na koje država, bar na papiru, huška, istina iz sebičnih pobuda - isto je tako stvar slobodne odluke pojedinca, kao i odavanje poeziji, kičici ili sceni, s tim što je sport - ako se u njemu istakneš - neuporedivo profitabilniji. Živkov hoće da kaže - a ja ga podržavam u toj priči - da ako već kao uspešan sportaš mlatiš lepe pare, što od klubova, što od reklamiranja majica, patika i kopački, zbog kog bi ti Crvenog Bana još i država davala kintu, tim pre ako se, poput naše, nalazi u blizini prosjačkog štapa.

Većinska, međutim, škola srpskog mišljenja u populističkoj beslovesnosti smata da sportiste treba bogato nagrađivati zato što "pronose slavu našeg roda po svetu", svejedno što ta slava traje maksimum dva dana - ko se još seća Olimpijade, a bila je takoreći juče. Dobro, de, neka se i sportisti nagrađuju, takav je duh vremena, šta da se radi, ali držim da bi to nagrađivanje trebalo institucionalizovati - bar kao Nagradu grada Beograda - potom utvrditi nagradne kriterijume - rekordi, medalje, itd - a ne sportiste nagrađivati na osnovu kriterijuma gospa Marike - ko nabije taj dobije, pa kome se posreći. Kad smo već kod vašara, poznato je da tamo ima šatri, pa mi je pompezno udeljivanje povelikih suma našim sportašima zaličilo na gest pijanog srpskog domaćina koji - kad ga pevaljka džarne u dušu - poskoči i zalepi joj petsto evra na čelo. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: