Brana C. i ohridski biseri

ZAŠTO ULICA BRANE CRNČEVIĆA, BAŠ SADA I BAŠ TAMO? NAPREDNJACIMA I SRPSKOM PANTOKRATORU JE POTREBNA INJEKCIJA SIMBOLIČKOG KAPITALA I PRESTIŽA, A NEMAJU ODAKLE DRUGO DA JE CRPE; A I ZGODNO SE UKLAPA U TREND REVIZIJE DEVEDESETIH

Ohrid je lepa varoš na Ohridskom jezeru (what a coincidence!), a u Ohridskom jezeru živi ohridska pastrmka. I to prilično bezbrižno: njen izlov je u Makedoniji zabranjen, pa ako hoćete da (legalno) jedete ohridsku pastrmku, morate da potegnete u prvo selo u Albaniji, na južnoj obali jezera, samo 3-4 kilometra dalje od Sv. Nauma: klopa i usluga odlični, srdačno preporučujem! Ne berite gajle, konobarite zboruvaat raznite jazici. Od drugih "ohridskih" bića, stvari i pojava, mogu se preporučiti ohridskite izvori iz čuvene pesme u kojoj se izvesna Biljana bavi vešerajem, ohridski biseri etc. I da, Ohridska ulica u Beogradu. Eno je tamo, druga levo od Slavije ka Autokomandi.

Crnčević Branislav Brana (1933–2011) je srpski književnik i političar iz poznog XX veka, lucidan satiričar, suptilan pesnik za decu i odrasle, talentovan dramaturg koji, nažalost, nije napisao svoje najbolje drame mada se osećalo da ih ima u prstima, britki feljtonista, nedovoljno ostvareni prozaik. I da: samozvani stric svakog Srbina dostojnog tog imena, jedan od ponosnih tvoraca, formulatora, popularizatora i agitatora najtoksičnije verzije (vele)srpskog nacionalizma, koji je potkraj osamdesetih zapalio Jugoslaviju, i nije se smirio dok nije satro i nju i sebe u njoj. Zapravo, nije se smirio ni posle: ni on, a ni Brana. Kako je živeo, tako je i umro: kao ponosni i "nepokajani" nacionalista, politički i duhovni savetnik i saveznik svih miloševića, šešelja, karadžića i mladića koji su nam opustošili živote. Antinacionaliste nije podnosio, osim ako su Hrvati; istovremeno, reklo bi se da je držao da je postojanje bića koje je istovremeno i Hrvat i iskreni antinacionalista de facto nemoguće, ako se ovaj baš ne zove Igor Mandić; na drugoj strani, u postojanje bića koje bi istovremeno bilo i Srbin i antinacionalista je verovao, ali ga je kanda smatrao duboko pogrešnim i perverznim, pa je takvo biće smatrao nekom podvrstom Hrvata koji se lažno predstavlja; verovatno je zato novine koje čitate još 1991. nazvao "list HDZ-a usred Beograda"; ne znači, doduše, ništa suvislo, ali ume da bude pogibeljno u šugava vremena. Od drugih "crnčevićevskih" bića, stvari i pojava, može se spomenuti i ulica Brane Crnčevića u Beogradu. Eno je tamo, druga levo od Slavije ka Autokomandi.

Čekaj, zar tamo već nije Ohridska?! Jeste, to jest, bila je do pre neki dan, a sada je to ulica Brane Crnčevića, i to na lični predlog našeg omnipotentnog pantokratora Vučić Aleksandra, na inicijativu vračarskog i beogradskog SNS-a, a po odluci Skupštine grada Beograda. Koja će nesumnjivo biti, ili već jeste, potvrđena od nadležnog popečiteljstva. Pa se oko toga diglo nešto malo političkog i medijskog šušura, tek toliko da nam ublaži monotoniju ove predratne jeseni. Kako to mislim – predratne? Ma, samo vas ložim: neće biti rata, Brana zamače svetom, a ni oni s kojima je šurovao ne osećaju se baš najbolje, rasuti što po groblju, što po Hagu. Osim Šešelja, dakako: taj se uvek oseća sjajno u samom sebi. I Vučića te Nikolića, s kojima je Crnčević onomad osnivao Srpsku naprednu stranku, ali oni su ionako sad neki drugi ljudi. Ili nisu, ali vole da misle da mi mislimo da oni misle da mi verujemo da jesu.

Nazad u Ohridsku, i to vremeplovom. U toj je ulici devedesetih bila smeštena jedna od centrala Srpske radikalne stranke, odatle je Šešelj slao svoj bašibozluk na front i u njegovu slatku pozadinu punu bele i ostale tehnike, i odatle je grmeo na izdajnike, ustaše, NATO plaćenike, soroševce i već to. A Nikolić i Vučić mu tercirali s levog i desnog boka. A i Brana bivao negde u blizini, ne nužno telom, ali duhom svakako. I to je nekako ispala jedina politička uloga te omalene i lepuškaste beogradske ulice u našoj istoriji: kao prolaznog sedišta jedne od istaknutijih frakcija jahača srpske apokalipse. I grad Ohrid i ulica po njemu nazvana u celoj su stvari sasvim nedužni i sasvim slučajni, nikakve tu morbidne simbolike nije bilo, ulica se mogla zvati bilo kako. Ali, zvala se kako se zvala. Sada je, pak, grad Ohrid naprasno kažnjen za neki neimenovani greh oduzimanjem ulice (stvarno, kad li će onaj antički Maćedonac Nikola Gruevski da nazove svog velikog jarana, srpskog pantokratora, i da ga pita zašto li se toliko ostrvio na "makedonske" toponime u Beogradu – prvo na Goceta Delčeva, sada na Ohrid? Bajdvej, čak su i ulici Makedonskoj štrpnuli delić kod Politike!), pa je dotična dodeljena na staranje duhu pisca iz naših ušuškanih detinjstava i zanatskog patriote iz naših košmarnih mladosti.

Ne čine preformatirani radikali ništa bez presedana time što arbitrarno, aistorijski, siledžijski i ničim neizazvano oduzimaju ulice nikome krivim ni dužnim ljudima i gradovima, i dodeljuju ih nekim drugim ljudima i gradovima. Radili su to i ovi pre njih, radiće i oni posle njih, i tako sve dok ova zemlja ne sazri i odraste – ako ikada sazri i odraste. E, tek posle prvih stotinak godina bez ijedne jedine promene imena već postojeće ulice, možda će i moći da se govori o zrelosti... Kako god, svaka je takva promena i nekovrsna politička poruka, glas koji Preimenovaoci puštaju u etar, i to više o sebi, a manje o onima kojima ulicu oduzimaju ili pak daruju. Tako je i u ovom slučaju. S tim da to što je baš Ohridska "žrtvovana" Crnčeviću teško da je slučajno: ne zbog njenog imena, nego zbog onoga o čemu sam govorio malo iznad.

U redu, ali zašto Crnčević uopšte? To je pitanje na kojem se vredi zadržati. Nije Branislav Crnčević, summa sumarum, tako gromadna i nezaobilazna pojava srpske književnosti i kulture da bi "morao" imati ulicu u jezgru Beograda već pet godina nakon smrti, ali nije nipošto ni tako "mala" da ne bi trebalo (nikada i nigde) da je ima: eno nam onoliko neznatnijih pisaca od njega po mapi Beograda i ostalih naših gradova. Nevolja je u tome što predlagači ovoga ni sami sebi ne veruju dok nas tunjavo uveravaju kako je, ama-časna-reč, to ulica darovana, doduše, jednom istaknutom učesniku u krajnje diskutabilnom (jasno vam je da je ovo teeeeežak eufemizam) političko-istorijskom projektu, ali ipak – nadasve piscu, pesniku, dramatičaru. Naravno da nije: darovana je političaru, štaviše partijskom čoveku, i to baš one partije koja je danas u Srbiji otprilike svemoćna. Ali opet, naizgled u koliziji s izrečenim, to i jeste ulica posvećena piscu i intelektualcu, ama tek u strogo politički upotrebnom smislu: za razliku od ključnih tzv. građansko-demokratskih, levih i centrumaških partija (ali bogme i onih "slavske desnice"), radikalska i potonja naprednjačka boranija naprosto je bez viđenijih intelektualaca, ona je groteskno i posramljujuće deficitarna s tom vrstom prestiža i simboličkog kapitala. Zapravo, ima li tu, u istorijski(m) prvim redovima, ikoga visoko profilisanog, osim upravo Crnčevića? Ma kakvi, ti ljudi su naprosto anonimusi, druga-treća liga, sivi prosek ili ispod, srednja ili oniža žalost, rezervni igrači svojih profesija, vokacija i lokacija, prišipetlje koje zablistaju samo ako glavninu viđenih ljudi varoši mobiliše i otera na Krf ili je pokosi španska groznica. Pogledajte, s druge strane, koji su ljudi osnovali Demokratsku stranku, DSS ili Građanski savez, i biće vam jasno da se radi o razlici ne u nijansama, nego onoj iz žanra nebo-zemlja. A prestiž je ipak stvar važna iako se ne maže na ‘leba, štaviše, svrabež za prestižom najjače vas hvata onda kad ste obezbedili one bazičnije potrebe: vlast i pare. A SNS je negde baš u toj fazi. Imaju sve, samo im fale tradicija i respekt. Kakav je da je, tu im je Brana Crnčević zlata vredan, jer je daleko najbolje što imaju u svom, kako se ono kaže, "portfelju". Pa nije se Vučić slučajno onoliko grebao o Borislava Pekića (kojeg je uporno bez blama zvao Bora, kako već i dolikuje hodajućem oličenju svakog nepostida i neukusa), kao da i samog sebe mamuza da retroaktivno poveruje da ga je vaspitalo Zlatno runo, a ne stadionski polusvet i paljanski čist vazduh.

Najzgodnije je to što neiživljena potreba iz faha "nismo ni mi tikva bez korena" može lepo da se iskombinuje s porivom za revizijom novije istorije, tj. za rehabilitacijom famoznih devedesetih (koja je ionako u toku); i tu je Crnčević odličan adut iz tobožnjeg offa, osim ako stvarno ne verujete da je njima do Crnčevića autora Pete strane sveta ili Kafanice, sudnice, ludnice. U takvo nešto, naime, možete poverovati jedino ako ste tako baš čvrsto odlučili, u kojem slučaju vam ja svakako ne mogu ništa. Možete onda mirno da nastavite da verujete i u Deda Mraza, u chemtrails, ili u, šta znam, Vladimira Đukanovića i ostale paranormalne pojave na rubu znanosti. Ovo posljednje je, dakako, bilo izrečeno na čistom hrvatskom, kako već i dolikuje "listu HDZ-a usred Beograda", čiji vam se kolumnist bezodvlačno bilježi sa štovanjem spremajući se za šetnju Ohridskom ulicom.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: