Hazarski pesnik

Sećate li se sa kakvih su se visina ovdašnji samosvesnici i samobitnici sprdali - i to s pravom, ako mene pitate - sa pesmuljkom Danke Deutschland, koji je neki hrvatski kantautor vaktile ispevao u slavu Nemačke, zaštitnice hrvatske neovisnosti, i sa kakvim su sarkazmom komentarisali spomenik Bilu Klintonu, podignut u Prištini - takođe u znak zahvalnosti za lažnu državnost - dodajući u šali-komici da bi Klintonov spomenik bio uverljiviji da je umetnik stisnuo muda, pa izvajao i Moniku Levinski u klečećem stavu.

Ne prođe, međutim, mnogo vremena, a u Srbiji, nasred Tašmajdana, osvanu spomenik kazahstanskom džumhurbaškanu, Nursultanu Nazarbajevu i to tik pored spomenika Miloradu Paviću, što se, fakat, može opravdati izvesnom zvučnom sličnošću etnonima Kazah i Hazar, ali je i tašmajdanski umetnik, na podobije prištinskog, propustio da ispred Nazarbajeva izobrazi odgovarajućeg Levinskog, što je, da kažemo, i u umetničkom i u političkom smislu čist promašaj.

Kazahstan i Nazarbajev - ako tu uopšte ima razlike - nisu učinili ama baš ništa za nezavisnost Srbije, ali su, pretpostavljam, u granicama svojih skromnih mogućnosti učinili - koliko su mogli - protiv nezavisnosti lažne države Kosovo, što ih je promptno svrstalo među jake i tradicionalne srpske prijatelje, svejedno što su Kazasi, strogo uzev, rođena braća Turaka Lijevljana, tradicionalnih srpskih karadušmana.

Skorih dana otišlo se i korak dalje u produbljivanju veza između dva prijateljska naroda, pa je u Beogradu - na meni nepoznatoj lokaciji (neka mi nepoznata i ostane) - podignut spomenik velikom kazaškom pesniku, Žambilu Žabajevu, koji je - šućur Allahu - poživeo sto godina, što će reći duže nego Vojislav Ilić, Milutin Bojić i Dis zajedno.

E sad, spomenik jednom pesniku, makar on srpskoj publici bio dibidus nepoznat, ne bi trebalo da bude ništa zazorno - a i radost je beogradskim golubovima - kao što i ne bi bio da se vrlo brzo posle spomenikovog otkrivanja nije prosula vest o specifičnosti Žabajevljeve poetike. Dugovečni bard je, naime, sve tamburajući u neko kazaško ćemane, decenijama ispevao dirljive ode Staljinu, Ježovu, Beriji, čeličanama, sovjetskom ustavu i pročim anđeoskim dušama i pojavama, da bi - kada se posao razradio i kada više nije mogao sve da "postigne" sam - počeo da unajmljuje i šegrte i kalfe koji su u njegovo ime pisali stihotvorenija, a bogme ih - kad bi junak neke pesme, kako je to već u SSSR-u bivalo, pao u nemilost - i brisali, pa umesto njih uturali nove zvezde, baš kao u onoj čuvenoj Sovjetskoj ekciklopediji. Moram priznati da sam se - čisto za potrebe Famoznog - na trenutak uživeo u ulogu poete Žabajeva i dao si pesničku slobodu da sklepam distih koji bi - da je još samo malo poživeo - Žabajev bezbeli ispevao o Srbiji. Evo ga: Oj, Srbijo, nemoćne su protiv tebe sve dušmanske trupe, jer ti hrabro sečeš uši i smelo krpiš dupe.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: