Ljudi se plaše Aleksandra Vučića

Vučić, Maja Gojković i ostali članovi te stranke iz dana u dan, 24 sata dnevno ponavljaju laži i besmislice, trudeći se da laž proglase za istinu, a istinu za laž.

Na izložbi Necenzurisane laži, koju je informativna služba Srpske napredne stranke premijera Aleksandra Vučića nedavno otvorila u beogradskoj galeriji Progress, pored 2.532 teksta – uključujući tvitove – u kojima se kritički govorilo o Vladi Srbije i njenom predsjedniku, na posebnom “zidu srama” izložene su karikature Predraga Koraksića Coraxa i Dušana Petričića. U intervjuu za Dane Petričić objašnjava zašto ga premijer Vučić toliko iritira, zbog čega misli da naprednjaci, izgube li izbore, sa vlasti neće sići mirnim putem i šta su glavne karakteristike dobre karikature
“Izložbu Necenzurisane laži nisam video, niti ću je videti, i to pre svega iz higijenskih razloga. Sudeći po onome što o njoj saznajem iz štampe, shvatam da je reč o notornom prostakluku, bezobrazluku i vrsti policijske denuncijacije, kojom Aleksandar Vučić nastavlja da deli srpsko društvo”, kaže Dušan Petričić.
DANI: Hoćete li, zbog kršenja autorskih prava, zajedno sa Predragom Koraksićem Coraxom zaista tužiti “Informativnu službu Srpske napredne stranke (SNS)”, koja je tobože osmislila ovu besmislenu izložbu?
PETRIČIĆ: U jednom trenutku pomislili smo da bi tužba mogla biti adekvatan odgovor na taj ružan i manipulativan čin SNS-a. U konsultaciji sa advokatima, dobili smo potvrdu da postoje najmanje dva osnova za podizanje tužbe: za protivpravno korišćenje naših dela i za kvalifikovanje tih dela kao laž. Naravno da, po svojoj prirodi, karikatura nikako ne može biti laž… Takođe, advokati su nas podsetili na to u kakvoj državi živimo, time i na realnu mogućnost da neki “nezavisni” sudija odbije našu tužbu i potvrdi ispravnost SNS-ovog protivzakonitog i mafijaškog čina. Zato smo odlučili da ipak odustanemo od tužbe, da se ne spuštamo na njihov nivo.
DANI: Vidjeli ste da je predsjednica Skupštine Maja Gojković izložbu SNS-a nazvala “konceptualnom umetnošću”, uporedivši je sa onim što radi Marina Abramović. Kome je zapravo ova izložba namijenjena?
PETRIČIĆ: Masi koja glasa za Aleksandra Vučića i koja uopšte ne razume o čemu je ovde reč. Govorim o neprosvećenom, prostom svetu kojim je lako manipulisati. Sa druge strane, povezati jednu tako gnusnu izložbu sa bilo kojim umetnikom – šta god o tom umetniku mislili – prvorazredni je bezobrazluk. Ali, šta da radimo?! Vučić, Maja Gojković i ostali članovi te stranke iz dana u dan, 24 sata dnevno ponavljaju laži i besmislice, trudeći se da laž proglase za istinu, a istinu za laž. Što, naravno, neverovatno iritira pristojan svet.
DANI: Iritira i Vas? Reditelj Goran Marković, recimo, kaže da isključi ton čim na ekranu vidi premijera Vučića.
PETRIČIĆ: Iritira li me?! Živ se pokidah, iako znam koliko je to uzaludno. Jer Vučić je navijač. To je njegova životna pozicija, životni model. Kao premijer, on nastavlja da se ponaša na isti način. Politički gledano, njegovi glasači ga ne podržavaju, oni za njega navijaju. I kako onda čovek da se bori protiv te torture, protiv te agresije kojoj je svakodnevno izložen? Možda tako što će uzvraćati istom merom.
DANI: Šta to znači?
PETRIČIĆ: To znači da ću, ako budem u stanju, 24 sata dnevno crtati karikature samo da bih im odgovorio na isti način. Doduše, ako ne odgovorite na jednu Vučićevu izjavu, već ste na gubitku. Kako se onda ovo rešava? Opasno je i pomisliti da bi se moglo rešiti na ulici, silom.
Imao sam i imam mnogo primedbi na račun vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke. Međutim, kakvi god da su, koliko god da su krali, “žuti” su ipak demokratski ustrojena partija koja se, izgubivši izbore, mirno povukla sa vlasti. Jeste li sigurni da će se i ovi jednoga dana povući na isti način? Bojim se da neće. Ovaj će, kad jednom izgubi izbore, kao Erdoan u Turskoj, svoje izvesti na ulice, navodeći ih na tuču sa građanima, a sve kako bi odbranio sopstvenu vlast.
DANI: Kako Vam izgledaju protesti Ne da(vi)mo Beograd?
PETRIČIĆ: Išao sam na demonstracije protiv rušenja u Savamali, tu decu podržavam svim srcem, ali se bojim da će, ako se protesti uskoro ne radikalizuju, tenzije splasnuti i da će pristojan svet polako početi da diže ruke.
Kada govorim o radikalizaciji protesta, mislim na jasnije definisanje ciljeva, na konkretizovanje zahteva.
DANI: Tokom ekspozea u Skupštini Srbije, čije je čitanje trajalo šest sati, premijer Vučić je spomenuo borbu protiv kriminala i korupcije, iako je samo dan ranije kriminal u Savamali nazvao “rušenjem tri straćare”. Pretpostavljam da su izjave i ponašanje premijera, uključujući i posljednji cirkus u Skupštini, odlična inspiracija za svakog karikaturistu.
PETRIČIĆ: O tome govori i moja prošlonedeljna karikatura u Politici. Nažalost, ovakvi i slični premijerovi gestovi, koji su svakodnevna pojava i pravilo u ponašanju svih aktera ove vlasti, toliko prevazilazi nivo apsurda – a apsurd je, kao što znamo, osnovna i neophodna supstanca svake karikature – da nam ozbiljno ugrožavaju egzistenciju i otimaju hleb od kojeg živimo.
Uzgred, kada sam se, taman negde uoči Vučićevog dolaska na vlast, vratio iz Kanade, primetio sam da je u Beogradu ponovo zavladao strah. Ljudi se plaše Aleksandra Vučića. Silno sam se čudio tom strahu; baš kao što se i danas čudim novinarima koji su tom čoveku dobrovoljno ustupili medijski prostor, pustivši ga da radi šta hoće.
DANI: Kako to da se Vi ne bojite?
PETRIČIĆ: U godinama sam kada čovek prestaje da se plaši bola, smrti, bilo čega… Znate onaj vic o babi koju su na ulici uhvatili lopovi, pokušavajući da joj otmu tašnu? I, umesto da je pusti, baba čvrsto drži tašnu, ne da je.
“Pusti, baba, tašnu, ubićemo te!”, kaže joj jedan od napadača.
“Uh, al’ ćete me zajebati!”, odgovara ona.
Eto, upravo tako se osećam: al’ bi me zeznuli!
DANI: To znači – ništa mi nije toliko važno, nemam šta da izgubim?
PETRIČIĆ: Valjda mi u ovom trenutku ništa nije toliko važno… Dvadeset najgorih godina pod Slobodanom Miloševićem proveo sam u Kanadi, iako sam pratio sve što se kod nas događa. Možda i zbog te fizičke udaljenosti od Srbije danas imam energiju koju su moji prijatelji verovatno potrošli tokom dve decenije protestovanja, lupanja u šerpe, probijanja policijskih kordona, gutanja suzavca. Tim se ljudima danas iz petnih žila trudim da objasnim da je fašizam nešto što je imanentno ljudskom biću, što je stalno prisutno i čega se moramo čuvati. Dovoljno je da malo zagrebete i da fašizam izađe kao vulkanska erupcija i prelije se na ulice. Pa, mi smo se u vreme Miloševića za nedelju dana vratili u XIX vek. Hoću da kažem da su sloboda i demokratija nešto što se uvek i nanovo mora osvajati. Od toga čovek nikada ne sme odustati. U Srbiji smo početkom dvehiljaditih nešto pokušali, nešto je krenulo, pa se rasulo. E, onda je ovaj šljam iskoristio slabosti prethodnog sistema i vratio se na vlast. I, šta nam je preostalo? Da kažemo probali smo, ne možemo više?!
DANI: Imam utisak da ste veoma bijesni i da sve što se posljednjih godina ovdje događa doživljavate lično?
PETRIČIĆ: Imate pravo. Uostalom, u poslu kojim se bavim to lično je veoma važno.
DANI: U kojem smislu?
PETRIČIĆ: Pre nego što krenem da radim karikaturu, najpre moram da se iznerviram, pa tek onda da nacrtam ono što želim. I u Kanadi sam se bavio političkom karikaturom, ali se nikada nisam nervirao. Naprosto, to nije bila moja sredina, nisam je osećao kao svoju. Bio sam profesionalac koji je radio svoj posao. Ovde sam u sve što radim uključen svim svojim bićem. I, kažem, imate pravo – veoma sam besan zbog svega što vidim oko sebe. Naravno da ne dozvoljavam da me taj bes, taj vulkan koji iz mene kulja omete u poslu. Kada radim karikaturu, i dalje vodim računa o tome da moj crtež ne sadrži ništa uvredljivo. Tim pre što znam da je karikatura oružje koje drugim ljudima nije dostupno. To me tera da budem obazriv, da poštujem pravila. Nadam se, dakle, da mi polazi za rukom da se savladam, da ne činim nešto što ne doliči profesionalcu. Uostalom, suptilnost i mera su osnovne karakteristike dobre karikature. Kao i preciznost, oštrina, kritičnost, sofisticiranost.
Mnogo sam o ovome o čemu govorim naučio od Duška Radovića, koji je bio izuzetno odgovoran i precizan čovek. Tokom saradnje i druženja sa njim shvatio sam da tekst ili karikaturu sa istom temom i istom porukom čovek može da napravi na pet različitih načina, vodeći, pritom, računa kako o efektnosti, tako i o rafiniranosti.
DANI: To znači da karikaturu ne radite iz cuga?
PETRIČIĆ: Retko. Gotovo uvek docrtavam, menjam, procenjujem, merim…
DANI: Crtate rukom?
PETRIČIĆ: Rukom.
DANI: Mislite li da ste bilo kada u posljednjih nekoliko godina prešli granicu koju ste sami zacrtali? Pitam jer čujem da Vaše karikature u nedjeljnoj Politici naprosto izluđuju neke Vaše glavne junake?
PETRIČIĆ: Mislim da tu granicu zaista nikada nisam prešao. Želim da verujem da sam čestit čovek koji sebe stalno proverava, koji sebi uvek postavlja ista pitanja: imam li pravo, šta radim, šta svojim crtežima želim da poručim.
DANI: Jednom ste rekli da je crtanje karikature slično pisanju poezije.
PETRIČIĆ: Kao srednjoškolac sam pisao pesme. Volim poeziju i mislim da je crtati karikaturu veoma slično pisanju poezije. I u smislu tehnike i u smislu postupka: sebi postavite cilj oko kojeg onda obigravate, tražite najbolji, najefektniji, najduhovitiji način da do njega dođete… Jeste li primetili koliko poslednjih decenija nema interesovanja za poeziju? Baš kao ni za šah. Možda i zato što i jedna i druga delatnost računaju na ozbiljnost ljudskog mozga, na njegovu sposobnost da se na fin i tanan način pozabavi realnošću.
DANI: Pored šaha i poezije, odavno nema ni televizijskih programa kakve ste nekada radili: sarajevski Nedjeljni zabavnik, Poletarac…
PETRIČIĆ: Sve se odavno srozalo. Ali ne zato što nema novca, već zbog toga što za takvim programima nema interesovanja. A nema ni ljudi. Što bi rekao Ivo Andrić – pobedila je fukara. Kojoj ništa od toga ne treba. Odavno živimo u društvima u kojima se fukara više i ne vređa ako joj kažete da je fukara; naprotiv: iz petnih žila se trudi da vam dokaže da je fukara. Ponose se time što su pokvareni, što ne biraju sredstava kako bi sebi ugodili.
DANI: Zanimljivo je da ste sa ilustracija za djecu, u čemu ste bili veoma uspješni, prešli na političku karikaturu. Zašto?
PETRIČIĆ: Ceo moj profesionalni život zaista je protekao u radu za decu i u radu za odrasle. U vreme kada sam ilustrovao za decu, družio sam se sa Duškom Radovićem, sa Johnom Bayfordom, sa Ljubivojem Ršumovićem, Branom Crnčevićem, sa ljudima koji su takođe radili i za decu i za odrasle. Kao ilustrator, dugo sam pokušavao da vaspitavam svu decu za koju sam crtao. Moj koncept vaspitavanja bio je zasnovan na svesnoj i namernoj laži: svet u kojem žive deci sam pokušavao da prikažem na lep, nadrealan, duhovit i prefinjen način, sve se nadajući da će se u takvom izmišljenom svetu osećati ušuškano i meko. Trudio sam se da ih podstaknem da, odrastajući, razvijaju maštu. Biće vremena za realnost, mislio sam, za udaranje u zid, za uskakanje u užas koji ih čeka. Istovremeno, bio sam svestan da će suočavanje sa realnošću za većinu njih biti šokantno. Kao čovek koji je, dakle, svesno učestvovao u toj vrsti vaspitavanja i podizanja dece, u jednom sam momentu osetio veliku grižu savesti: lagao sam ih, nisam im govorio šta ih čeka. Ali, šta je trebalo da radim? Da govorim istinu, da im ukinem radost?! Uprkos svemu, siguran sam da decu uvek moramo učiti dobroti, lepoti, humanosti.
Kako bih na neki način spasao sopstvenu dušu, na kraju sam prešao u drugu profesiju i počeo da crtam političke karikature. Danas kritikujem odrasle koji razočaravaju decu i koji od sveta prave užasno mesto za život. U tom smislu, politička karikatura je za mene vid spasavanja duše. Eto, ne umem drugačije da vam objasnim zašto na jedan način radim za decu, na drugi za odrasle.
DANI: Lijepo ste mi objasnili. Kad ste se prije nekoliko godina vratili iz Kanade, rekli ste da imate utisak da više niko u suštini ne želi da pravi ozbiljne novine. To Vas deprimira i zbog toga što se pitate gdje ćete moći da objavljujete svoje karikature ili…?
PETRIČIĆ: Deprimira me pre svega kao čitaoca. Odrastao sam i formirao se u vreme kada su u Jugoslaviji novine počivale na nekoliko sjajnih autora. Velike jugoslovenske novine imale su odlične spoljnopolitičke dopisnike, političke komentatore, kolumniste… Novine su se kupovale da bi čovek pročitao tekst nekoga od tih vrhunskih novinara. Slično je bilo i u svetu. New York Times, Washington Post, Wall Streat Journal, novine s kojima sam nekada sarađivao, takođe su imale svoje velike autore, koji su odjednom nestali. Tako su svi postali isti: svoj su posao sveli na to da čitaocu ponude informaciju ili vest. I to je kraj. A kad su nastale, novine su imale i obrazovnu ulogu. Koju odavno nemaju. Sve je – treš. Iako su, ponavljam, ljudi gladni dobrih novina, kvaliteta.
DANI: Gdje ćete Vi ubuduće objavljivati svoje karikature? Nastavljate u Politici i nakon odlaska Ljiljane Smajlović sa mjesta glavne urednice?
PETRIČIĆ: Nastavljam za sada. Kao autor, cilj mi je da to što crtam i što svojom karikaturom želim da kažem objavim u što većem tiražu. U tom smislu, Politika, za koju sam vezan poslednjih sedam, osam godina i u kojoj sam promenio nekoliko urednika, i dalje je dobar izbor.
DANI: Zašto Vas Politika trpi, šta mislite? Sjećate se one priče o tome kako je Milošević, dokazujući da u Srbiji nema cenzure, stranim diplomatama pokazivao naslovne strane Vremena sa karikaturama Predraga Koraksića Coraxa?
PETRIČIĆ: To što me trpe ne shvatam kao zloupotrebu. Uvek postoji način da vredno i pošteno radite svoj posao i da to negde bude objavljeno. Da li će i kako fukara to da iskoristi, e, to su stvari na koje ne možemo da utičemo.
Sa druge strane, činjenica je da su Politika novine sa tradicijom, koje, bez obzira na to ko im je glavni urednik, i dalje objavljuju i moje karikature i tekstove još nekoliko kritički nastrojenih autora. Naravno, u Politici izlaze i tekstovi od kojih se meni diže kosa na glavi, ali – šta je alternativa? Da radim za Večernje novosti ili Informer?! Sve dok, dakle, budem mogao da u Politici objavljujem ono što mislim, tu ću i ostati; kad to više ne bude moguće, otići ću. I neću prihvatiti bilo kakvu promenu u svom statusu.
DANI: Nećete?
PETRIČIĆ: Neću… Znate, moja generacija snosi ogromnu odgovornost za ono što se dogodilo u Jugoslaviji. Više i nije važno šta ko danas o toj zemlji misli – a kakva god da je bila, SFRJ je čudo neviđeno u odnosu na države nastale njenim rušenjem! – ali je činjenica da smo Jugoslaviju izgubili i zbog toga što se moja generacija nije snašla, što u određenom trenutku nije videla u kom su pravcu stvari krenule. Propustili smo voz i dozvolili da se dogodi rat. Zato osećam odgovornost. Čak ličnu. Tim pre što znam da smo bili najjači, najdominantniji deo jugoslovenskog društva.
DANI: Na koga mislite?
PETRIČIĆ: Kad ozbiljno razgovaramo o dometima određenog društvenog sistema, obično se pozivamo na različite parametre njegove uspešnosti. Za mene su osnovno merilo ljudi, ličnosti i njihovo delo koji su na neki način obeležili određeno vreme. Kad pogledate taj jugoslovenski period o kojem govorim – od nauke, umetnosti, književnosti, slikarstva, filma, pozorišta, obrazovanja, sporta, medija – i uporedite ga sa višedecenijskom dominacijom pigmeja od čijeg se slavnog dela ne može živeti, sve vam je jasno. I kad mi onda kažu – pusti, bio je to jednopartijski sistem, socijalizam, komunizam… Molim?! Izvinite, navedite mi dela nastala u vreme te čuvene demokratije. Evo, u svim zemljama bivše Jugoslavije, u svim oblastima. I? Gotovo da nema ništa vredno pomena!
Čitali ste knjigu Bekima Fehmiua Blistavo i strašno?
DANI: Obje.
PETRIČIĆ: E, onda ćete se svakako setiti dela u kojem Bekim Fehmiu opisuje kako je kao osamnaestogodišnjak sa Kosova stigao u Beograd da polaže prijemni ispit na Akademiji dramskih umetnosti. Ušao je u salu i… U knjizi imate imena ljudi koji su sedeli u prijemnoj komisiji. Čekajte, od tog spiska se čoveku zaledi krv u žilama. Kakve su to gromade, kakve veličine! I onda takve ljude uporedite sa ovima danas?! Nemojte…
Sam Bekim Fehmiu navodi da je u to vreme rektor umetničkih akademija u Beogradu bio nadrealista i pesnik Dušan Matić. Ko je rektor poslednjih dvadeset godina?! Bolje da i ne govorimo. Odavno nema tih imena, tih ličnosti. Tačno je, mnogi od njih su pomrli, ali je ipak neverovatno da nakon njih nije ostalo ništa. Ništa! Svaka od jugoslovenskih nacija svoje je blistave vrhunce postigla upravo u Jugoslaviji. I na međunarodnom i na svakom drugom planu, samo su u Jugoslaviji Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci bili najbolji Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci… Nikada nisam bio komunista, uvek sam bio opozicija, ali znam da smo kao Jugoslavija imali veliku šansu: tako malo je bilo potrebno da iskoračimo i da postanemo čudo u ovom haotičnom svetu. Umesto toga, izabrali smo rat i rušenje. Ako je to bio naš izbor, onda je valjda logično to što već četvrt veka živimo u ruševinama koje smo sami napravili.

Tamara Nikčević (BH Dani) 

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: