Vadionica trnja

Glavna tema proteklih nekoliko dana beše predstojeći referendum u Republici Srpskoj.

Na njemu republičkosrpski narod i senat treba da se demokratski, je li, izjasne da li će Dan - državnosti/republike, čega već - "obeležavati" na dan devetog januara, na koji ga, inače, već godinama obeležava, istovremeno sa republičkom (sic!) krsnom slavom, Svetim arhiđakonom Stefanom, koji je, inače, mučeništvo pretrpeo zbog vere, a ne zbog politike, a još manje zbog republike.

No, dobro. Ovde sam u više navrata pisao da jedan manji deo bosanskih Srba - većina je blagočestiv narod - ima fiks ideju, na koju im je Referendumski Lopov dolio kantu ulja, da su oni nekakav "cvet srpstva" i da je njihova sveta misija da se džumle presele u Beograd, i da tu - u Beogradu - povazdan prevaspitavaju Srbijance, raslabljene vavilonskim porocima metropole i pomešane sa Cincarima, Karavlasima i ostalim nesrpskim elementima. Iako, rekoh, listom žive u Beogradu - od detinjstva su o tome sanjali - rečena gospoda su čvrsto uverena da bi Republika Srbija trebala u svemu da se ugleda na Republiku Srpsku. Ono, fakat, bilo je u republičkosrpskim počecima pokušaja ujednačavanja srpskog jezika - ijekavski im je, svejedno što njime govori najmanje trećina Srba - zvučao nekako šokački, bošnjački, da ne kažem baš turski, pa je na banjalučkim vestima bilo smehotresnih scena kada bi spiker/ka pročitao/la, recimo, "objektivno posmatrano".

Ni arhitektura, naročito sakralna, nije bila pošteđena. Potegnem jedne godine u Banjaluku i ugledam, u to vreme tek izgrađen hram Hrista Spasitelja, ozidan kako Bog zapoveda u vizantijsko-srpskom stilu, što jeste u pravoslavnoj tradiciji, ali odmah potom ugledah i zvonik koji se - sasvim nepravoslavno - i dibidus u nesrazmeri sa dimenzijama crkve, izvio nebu pod oblake. Onaj naš povremeni gost sa Marsa u obilasku Banjaluke bezbeli bi pomislio da su ktitori i neimari gradeći kulu nebu pod oblake hteli da se što više približe Ocu Nebeskom, ja sam, međutim - budući odavde i pride polu-Bosanac - odmah ukačio da je namera ktitora i neimara bila da zvonik nadvisi najviši banjalučki minaret, po cenu da crkva počne da liči na džamiju.

Slično tome, podozrevam da je namera Dodik Mila da raspisivanjem referenduma nešto - šta tačno, to ni on ne zna - nadvisi i zaseni. Da to u trenutnoj zapadnobalkanskoj situaciji nije baš najmudriji potez, da taj potez opasno liči na Miloševićevu strategiju - daj da pripucamo, pa će, kad se dim raziđe, već nešto ispasti - jasno je i Ocu Vučiću (džumhurbaškana ko pita), koji se, fakat, sa Milovom idejom nije složio, ali ja držim da je trebalo da ode i korak dalje, da lupi šakom o astal i da Milu skreše u brk - ne mere, tačka! Biće dakle šta će biti. Daj Bože da na dobro izađe, ali ako ne izađe, Oco treba da zna da Milu trnje iz mindže neće vaditi u Moskvi i da ga neće vaditi Putin, nego će ga vaditi on, usred Beograda, na lokaciji koju je Mile blagovremeno sagradio. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: