Zakletost 2

Ponestade juče karaktera, ne razradih temu, izostade i zaključak, pa ćemo se i danas zabaviti mistikom južnoslovenske sklonosti bogorađenju i zaklinjanju.

Ima to, uostalom - subota je - neke veze i sa kulturom.

Za početak, ne bi bilo loše da prelistate Bibliju i da pronađete mesto na kome piše, citiram po sećanju - ne kunite se ničim što je na zemlji i ničim što je na nebu. Moje sposobnosti tumačenja biblijskog teksta su ništavne - kao habitualni grešnik ne bi u to trebalo ni da se pačam - ali ipak se usuđujem reći da je Višnji Tekstopisac tu preporuku dao na osnovu višemilenijumskog uvida u činjenicu da kad god se čovek - ta, što reko Paskal, trska koja misli - zakune da nešto neće, ispadne da upravo to hoće. I obratno. Zašto je tome tako, vaistinu ne znam, ali znam desetine duvandžija koje su se - uplašeni za zdravlje - zaklinjali i nebom i zemljom da od sutra više neće zapaliti, a evo ih - i dan danas puše, uz časne izuzetke naravno, koji se, međutim, nisu kleli, samo su prestali da puše, što će reči da su zaklinjači očekivali da im svečana zakletva nadoknadi nedostatak volje

Sada dolazimo na ritualne balkanske zakletve o neodlaženju na, nazovimo ih, neprijateljska mesta, u srpskom slučaju - Zagreb - u hrvatskom (i bosanskom) Beograd. Koliko ste samo puta u poslednjih dvadesetak godina pročitali (ili čuli) - zakleo sam se da moja noga tamo (u Zagreb, Beograd, Sarajevo) više neće kročiti. E sad - apsolvirali smo to juče - ići ili ne ići u ovu ili onu varoš stvar je slobode izbora, ni uz najbolju volju ne vidim razlog da odlaženje ili neodlaženje zapečati zakletvom.

Ali ko da odoli zakletvi, naročito javnoj. Zaklinjač svečanom zakletvom, da kažemo, ubija dve muve: em se pozicionira kao čovek posebnog kova, turbosrbin/hrvat/bošnjak - a to se ceni "tamo gde treba" - em zaprećenom večnošću nepojavljivanja na mestu zločina, kažnjava nepoćudnu varoš. Ko biva... Niste znali da me cenite, odali ste se nepočinstvima, sad živite bez mene...

Višnje sile - a zakletva je obraćanje višnjim silama - nerado gledaju na prizivanje iz niskih, profanih pobuda, pa često urede da zaklinjač - bilo zbog takozvane "tezge", bilo čisto zato da mu dupe vidi put - pogazi zakletvu, savije repić i ode u neki od prezrenih gradova. A kad tamo dođe, odmah okrene ploču. Eto, bilo, ne ponovilo se, sada treba da gradimo mostove. I pročaja. Gore opisane stvari i pojave stostruko su crnje i gore kada - umesto višnjim - zakletve počnu da padaju nižim silama, ili - još opasnije - smrtnim ljudima. Sećate se, bar vi stariji, koliko je samo bivša SFRJ odjekivala od svečane pesme "Druže, Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo". I šta? Nije se Tito čestito ni ohladio, a mi skrenusmo. Naravoučenije: kao što zakletva ne pomaže pušaču da prestane da puši, ako nema volje, tako ni društveno-političke zakletve nemaju dejstva ako društva čine ljudi bez karaktera.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: