Balkansko špijunstvo

Situacija se usložnjava. Pre par dana kod beogradske autobuske stanice (sic!) safatan je hrvatski špijun - čije ime, uzgred rečeno, zvuči baš onako srpski (a koji ima i srpsko i hrvatsko državljanstvo) - i to gromoglasno rastelaljeno apšenje u Zagrebu je, sasvim predvidivo, podiglo ionako visoki politički tlak do neslućenih visina, dočim moja omiljena žutara, Blic, nije propustila jedinstvenu priliku da obznani opštu opasnost zbog hordi hrvatskih špijuna koji - "vršljaju po Srbiji".

Dobro, de, špijunstvo je jedan od najstarijih zanata - često ide i u paru sa onim najstarijim - ali se, idući u korak sa razvojem tehnologije, tokom vremena i ono sofistikovalo (ponegde, bogme, i privatizovalo) tako da zakrabuljene dilbere koji pod okriljem noći, iz šipražja, prebrojavaju tenkove i topove u kasarnama - da pomenem i jednu od najstrože čuvanih tajni blaženopočivše JNA: zapreminu kanti marmelade - možete videti još samo u filmovima B produkcije iz perioda Hladnog rata.

Kako se sada to radi, ne znam tačno, pitajte poslanika Lazanskog, pročitao sam, međutim, negde da je takozvani rad na terenu uglavnom zamenjen kancelarijskim - iščitavanjem neprijateljske štampe, analitikom i tako to - a da se do informacija dolazi uglavnom elektronskim putem. Dođe mu nekako jednostavnije i sigurnije. Ljudski faktor je nepouzdan. Za određenu sumu labilniji obaveštajac očas posla postane dvostruki agent, što je stvar koja se satelitima ne događa.

E sad, izvesno je da se inkriminisani Čedo Čolović u jednom trenutku odao špijuniranju i da za to postoje stamoviti dokazi, jer čisto sumnjam da bi BIA uapsila nekog nedužnog dilbera, samo da bi Dačiću i Vulinu dala šlagvort za prepičkavanje sa hrvatskim kaunterpartima. Pukla bi bruka! Kredibilitet bi, je li, bio doveden u pitanje. I pročaja.

Eh, na šta spade balkansko špijunstvo, tako sam pomislio osmotrivši fotografiju hrvatskog Džejmsa Bonda, (verovatno) srpskog porekla - poprilično oronulog čičice sa invaliditetom od - ako je podatak tačan - celih sedamdeset i osam procenata, što je podatak koji možda objašnjava zašto prilikom hapšenja nije bilo pucnjave, jurnjave helikopterima i motociklima i zašto Čedo 007, posle uspešno eskivirane potere, nije, poput njegovog uspešnijeg kolege, završio na jahti, sa egzotičnom lepoticom u naručju, ispijajući martini, shaken, not stirred, jakako.

Na kraju sam - ne bez izvesnog pesimizma - zaključio da u ex-yu državicama i sve ostale pa i mnogo bitnije stvari funkcionišu kao špijuniranje, što će reči da je sve oronulo, sve sedamdesetosamprocentno invalidno, sve traljavo i sve nikakvo. Ne bi me, za kraj, iznenadilo da u Zagrebu skorih dana spektakularno bude uhićen neki srpski špijun. Može li biti drugačije?



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: