Beograd, glavni grad ničega

Država postoji zbog ljudi, a ne zbog teritorija, tamo gde nema ljudi – nema ni države, a nenaseljene teritorije su isto tako izgubljene, kao i otcepljene ili okupirane?

Povremeno se u srpskoj štampi – po prirodi medija uglavnom krajnje površno – pokrene pitanje problema takozvane “beogradizacije” Srbije, što je samo zgodan eufemizam za politiku rigidne centralizacije proistekle iz, uglavnom neutemeljene – ako ne i paranoične – bojazni da bi se Srbija vrlo brzo raspala, ukoliko bi se gradovima, opštinama i regionima dopustio širi stepen autonomije.

Ta se bojazan, na prvi pogled racionalno, pravda skorašnjim, bolnim primerom secesije Kosova, koje je, ako ćemo pravo, u Srbiju (i razne Jugoslavije) bilo integrisano isključivo u smislu formalnog teritorijalnog suvereniteta, dok je većinsko stanovništvo – koje je neprestanim migracijama Srba ka “užoj” Srbiji, a naročito Beogradu s vremenom postalo apsolutno – nikada nije smatralo svojom zemljom i koje je – s autonomijom ili bez nje – samo čekalo pogodan momenat da se otcepi, a taj momenat je dočekalo upravo u trenutku kada je za Miloševićevog vakta politika centralizacije poprimila totalitarne oblike. Ideja da se basnoslovno komplikovane i isprepletane stvari unutar jedne države mogu kontrolisati iz jednog centra (ponekad i od strane jednog čoveka) pomoću razgranatog sistema žandarmerijskih stanica, spada u političku praistoriju jer je posle tragičnog iskustva dvaju velikih ratova koje su vodile strogo centralizovane države postalo jasno da enormno jačanje centra slabi periferiju i da rigidna centralizacija zapravo podriva državu čiju celovitost pokušava da sačuva.

Srbija i njena nekontrolisana “beogradizacija” školski su primer pogubnosti takve politike. Pre, međutim, nego što se pozabavimo tim fenomenom, nije zgoreg podsetiti se nasleđa socijalističke prošlosti – posleratnog projekta industrijalizacije i masovnih migracija seoskog i malovaroškog stanovništva u Beograd i druge veće gradove koje je jednim udarcem, kako se to kaže, upropastilo i sela i gradove. Sela zbog toga što su ostala bez najproduktivnje populacije i prepuštena parloženju, a gradove zato što su industrijalizacioni migranti teško (ili nikako) prihvatali urbani stil života. Tako je nastao sloj iskorenjenih ni-za-grad-ni-za-selo vezanih individua koje su, kada za to kucne čast, postale baza pogubnih populističkih politika.

Sve je to za posledicu imalo da je Srbija nakon sloma komunizma ostala i bez industrije i bez poljoprivrede, a da se ono malo raspoloživih poslova i kapitala koncentrisalo u Beogradu, u svakom pogledu prevelikom za kapacitete opustošene i osiromašene zemlje. Poređenja radi, Peking bi – ukoliko bi krenuo stopama Beograda – u odnosu na broj stanovnika, trebalo da ima nekih 370.000.000 žitelja. S druge strane, sasvim je logično da već proređena populacija srpske provincije – i to ona najmlađa i najproduktivnija – čini sve da se domogne prestonice koja nudi mogućnosti, ne samo za zapošljavanje, nego i za bekstvo od nepodnošljivosti provincijalne čamotinje. Srpskim političkim elitama (svih boja) puna su usta Srbije, srpskog identiteta i teritorijalnog integriteta, ali ta elita malo šta – ako išta, osim u kriznim situacijama – radi na rešavanju problema privrednog i kulturnog oživljavanja zamrle unutrašnjosti, koji će s vremenom postajati sve teže rešiv.

Već u ovom trenutku – nije to nepoznato nadležnim državnim službama, ali se nerado govori o tome – u istočnoj i zapadnoj Srbiji (Šumadija stoji nešto bolje) postoje povelika prostranstva u kojima više niko ne živi ili u kojima životare starci i starice, što, između ostalog, stvara i bezbednosni problem. Država postoji zbog ljudi, a ne zbog teritorija, tamo gde nema ljudi – nema ni države, a nenaseljene teritorije su isto tako izgubljene, kao i otcepljene ili okupirane. Kao što znamo iz bajke o Aladinovoj čarobnoj lampi, duh lako izađe iz boce, ali problemi nastaju u trenutku kada se duh otrgne kontroli i kada pokušamo da ga vratimo natrag. Sledstveno su uzaludne jadikovke i apeli da se nakon završetka fakulteta, mladići i devojke iz unutrašnjosti vrate u zavičaje, a još su uzaludniji projekti otvaranja fakulteta po zavičajima, koji – osim što nikoga (kome se posreći da se preseli u Beograd) ne zadrže u mestu rođenja – snižavaju ionako nizak nivo obrazovanja.

Unutrašnjost će postati primamljiva za život – a Srbija će oživeti, a možda i procvetati – tek kada joj se vrate davno oduzeti dignitet i sloboda da sobom upravlja na način koji nalazi najprimerenijim, a to se neće dogoditi pre nego što naše političke elite, beznadežno zaglibljene u devetnaestovekovno poimanje državnosti, shvate da se stabilnost države ne temelji na bdenju nad opustelim teritorijama i pendreku nego na poverenju građana u državu i – možda i više – države u građane.

Da bi se Srbija decentralizovala, nije potrebna čak ni ona naučnofantastična ustavotvorna skupština, sve se to – uz malo, ovde vazda deficitarne, dobre političke volje – može uraditi unutar postojećg sistema, jer ako se ne uradi, lako se može dogoditi da osvane dan u kome će Beograd postati glavni grad samog sebe.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: