Gordo usporavanje

Rekoh li ja onomad da ne treba dugo čekati na neku otrovnu zapadnu dubaru, kao reakciju na slanje pošiljke ćebadi, brašna i soli u Siriju ruskim avionima.

Evo, ne prođe ni deset dana, a u opticaj je ponovo puštena ideja o formiranju vojske Kosova, predaji Telekomove imovine vlastima lažne države i decidiran zahtev da Srbija sa Kosovom i Rusijom konačno uredi odnose u skladu sa uputstvima iz Brisela.

Usledila je, naravno, kontrareakcija, sasvim u skladu sa političkom filozofijom čobančeta koje se naljutilo na selo, pa samom sebi odseklo Crven Ban. Spoljni Dačić je momentalno u njegovom čuvenom stilu - i njemu svojstvenom logikom - blagoizjavio da će Srbija usporiti (kao da je negde žurila) proces pridruživanja EU jer "da je bolje ne otvoriti neka poglavlja nego ugroziti nacionalne interese". Ta poruka je - kako to sa porukama naših državnika redovno biva - mnogo više upućena delu populacije koji je Dačićeva "izborna baza", ali su je, zacelo, čuli i u Briselu. I držim da im je pala ko kec na desetku.

"Nacionalni interes" je omiljeni džoker ovdašnjih paradržavnika koji služi za zabašurivanje mnoštva brljotina, a koji se - viđi vraga - u pravilu redovno poklapa sa državničkim ličnim i stranačkim interesima. Sam po sebi, inače, "nacionalni interes" vrlo je jasan i određen pojam i (i trebalo bi da) znači samo jedno: mir i prosperitet nacije, ali zahvaljujući "našim posebnostima", u Srbiji je poprimio metafizička obličja. U praksisu to vam je onaj gordi poklič - ješćemo korijenje, ali nećemo pokleknuti - izgovoren za sofrom prepunom jagnjećeg pečenja.

Dopuna izjave spoljnog popečitelja da to "ne znači da odustajemo od evropskog puta" delu javnosti je - i to s dobrim razlogom - delovala nekako neuverljivo, pa se taj deo javnosti - ne sasvim bez razloga - uplašio da bi to mogla biti najava definitivnog odustajanja od evropskog puta, kojim - da se Dačić pitao - nikada ne bismo ni krenuli, a to što Dačić sedi "na" raznim evrointegracionim vladama, ne bi trebalo nikoga da zavara jer je za tog svata dobra svaka politika u kojoj će biti ministar.

Nož i pogača i visak i mistrija, na sreću nisu u Dačićevim, nego u Vučićevim rukama tako da nam ostaje da sačekamo višnju presudu, a da čekanje prekraćujemo spekulacijama da li će - odustane li se od EU, što nije fantastična pretpostavka - Srbija - koja, po premijerovom javnom priznanju, nije u stanju da uspostavi kontrolu nad navijačkim grupama i beogradskim stadionima - biti u stanju da spreči formiranje vojske Kosova i da sačuva Telekomovu imovinu. Ili će - kao mnogo puta u istoriji - izgubiti i jare i pare.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: